Filip Žmaher je preko 35 godina na muzičkoj sceni. Ima vrlo bogatu i plodnu karijeru. Vratio se posle mnogo godina u Srbiju, i sada ga sve češće gledamo na nastupima, televiziji i u medijima. Ovaj razgovor je kratak zbog njegovog odlaska na svirku u Beč, ali smo malo popričali o nedavnim dešavanjima, jer njegova karijera, zaslužuje više vremena i prostora. Oprobao se u svim žanrovima muzike, a jedina muzika koje se nije napevao i zasitio je rock, a za njega kako je to sam rekao je kiseonik koji diše. Evo šta je rekao za portal Naj magazina:

Prvo da Vas pitam kako ste i šta radite?

Hvala na pitanju, dobro sam i vredan sam. Nastupi, mediji, kreativni rad…naravno u muzici. Posle dosta godina mogu malo više da se posvetim radu kod nas. Iskreno, nisam opterećen pojmom „povratak na scenu“. Ja samo imam želju da budem kreativan i da ponovo snimim neke nove pesme na svom jeziku i za naše ljude (Ex YU). A da li je to neki veliki povratak ne razmišljam, iako jeste povratak realno gledano. Osećaj ponovo snimati nov materijal u svom gradu sa svojim zemljacima je naravno sjajan. I naravno, bilo bi divno da te nove pesme dožive popularnost. Ne bi se taj „povratak“ toliko čekao da ima više dobrih pesama i da nam autorstvo nije u krizi, po mom mišljenju. Što se tiče osećaja da još uvek zdrav i prav, stojim na sceni posle 35 godina profesionalnog rada u muzici, čini me ponosnim.

Da krenemo od poslednjih dešavanja. Kako Vam se čini izbor za Pesmu Evrovizije i šta je Vama bilo najinteresantnije?

Meni je bilo zabavno, uglavnom su učestvovali izvodjači čiji je rad uglavnom usmeren ka mladjoj publici, ali mislim da je bilo kvalitetnih pesama. Izvojio bih Princa, Nadju i rok grupu Gift, ali isto tako su mi se dopale i pobednička pesma Luk Bleka, Filip Baloš, Angelina, Savo Perović, Boris Subotić, Stefan Shy…svaka na svoj način. Posle mnogo vremena, shvatio sam da mi je nedostajala jedna pesma koja je dobra zabava, super zezanje i to je nešto što mi je potrebno u ovom trenutku. Brz, zarazan ritam, čista energija. Pesma ima prizvuk sintpop-rocka 80-ih ali je uradjena u modernom aranžmanu. I nosi dah i ukus beogradskih žurki i dobre furke tih istih 80-ih. „Čujemo se sutra“ je pesma-priča o Neni, slobodnoj , emancipovanoj, seksi devojci koja živi brzo i ludo, ali je u isto vreme jaka i posebna, ume da bude prijatelj i ortak kad zatreba. Ona je nezavisna, ne robuje trendovima, sama bira svoje društvo. Ona zna šta hoće i to dobija, ali ne želi nikada da bilo kome pripada,. Ona je svoja, slobodna i svesna svoje lepote i vrlina. Nena voli da živi svoj život, pun adrenalina i kad nestane pre jutra samo kaže: Čujemo se sutra. Muziku su napisali Boban Janković, Filip Tančić i Aleksandar Mastelica a Boban je autor teksta.

Koliko ste pratili domaću pop i rok scenu? Šta je od tih dešavanja (u medjuvremenu) ostavilo najjači utisak na Vas?

Nisam muzički kritičar ili analitičar, ali meni lično, a i po mnogim drugim mišljenjima, zadnjih 20-ak godina oseća se velika autorska kriza, što se tiče muzike. Mislim na ceo svet, a i kod nas na našim prostorima. Ipak, dobre muzike svakako uvek ima, možda je najveći problem što ta muzika ne dobija pravu šansu i podršku rekording kompanija. Od kvalitetnije muzike izdvojio bih grupu Biber, kantautorku Jelenu Petošević i gitaristu Mladena Pecovića, rok bend Gift…a od ranije rok bendove Strip i Alogija. U pop muzici raduje me pojava mog mladog prijatelja Stefana Zdravkovica-Princ od Vranje. .

Svaki susret sa publikom, svakom muzičaru je poseban doživljaj. Zašto volite veće, a zašto one manje, intimnije?

Svaki pravi muzičar počinje sa klupskim nastupima. To je mesto gde nema laži i prevare, gde emociju publike moraš zadobiti samo svojim kvalitetom i energijom. Nema uzmicanja ni kukavičluka. To je jedna potpuno intimna stvar, bar za mene. Ovo je povratak mojim korenima. Počeo sam da pevam u Beogradu pre 30 godina i osećam da je vreme da posle mnogo godina opet u svom gradu, za svoju publiku izvodim muziku koju volim. To je kao da ponovo živiš svoj dečački san. Vrlo je jednostavno. Što se tiče muzike koju izvodim, tu je isto sve jednostavno. Pevao sam u životu razne pesme, oprobao se u skoro svim žanrovima. Ali jedina muzika koje se nisam napevao i zasitio je rock. Možda pre 30-ak ili više godina rock muzika nije još mogla da ima status evergrina…nečeg oprobanog, proverenog i dugovečnog..ali sada posle više od 50 godina prvih pravih rifova koji sada već čine istoriju muzike može se reći da je rokenrol pobedio i tu je da ostane zauvek. I divno je da svaki dobar muzičar ima puno pravo da izadje na scenu i punim srcem i plućima zasvira ili zapeva besmrtne standarde rocka, hard rocka, blues rocka.. . To je upravo ono o čemu pričam a imam nameru i da uradim.Jer to je kiseonik koji ja udišem.

Olivera Marinković

Spread the love