PREDAJEM SE ENERGETSKIM SILAMAmagazin

Jasna Jojić novinarka I pisac je uvek rado vidjen gost u medijima. Ona je neko čiji nemirni duh stalno istražuje I  uvek nešto radi, izučava…Neko je ko ima šta da kaže I zato je interesantan sagovrnik na mnoge teme. Ovoga puta smo malo popričali  o njenom pisanju jer prošli  intervju za Najmagazin je bio jedan od najčitanijih koje smo do sada objavii. A, družićemo se mi sa njom još…

 Kako ste,  šta i na čemu trenutno radite?

Razmišljam iščekujući sunčane i tople dane –  predajem se energetskim silama kosmosa, jer sam s godinama sve ubeđenija da je pružanje otpora bilo kojoj sili prirode, ne samo teško održiv već i, besmislen životni put – na kraju se ispostavi da sve što smo radili uprkos otežavajućim okolnostima, lošim signalima ili kako bi Ivo Andrić rekao znakovima pored puta, ne mora biti i uglavnom nije dobro za nas.  U zimskom periodu, iako sam rođena tokom velikog snega,  sporije mislim pa sporije i pišem, tako da to vreme koristim za čitanje, gledam istorijske serije i filmove i obično se svakog dana molim da Beograd napokon uplovi u čistu mediteransku klimu sa kratkim, dvomesečnim blagim zimama i osunčanim, toplim ostatkom godine. I, da se nasmejem – izgleda da moje molitve neko uslišava.

Kada sumirate proteklu godinu, kakva je ona bila za Vas u poslovnom smislu?

Ako prihvatim činjenicu da mi je poslednje decenije data misija da kroz javne nastupe po Balkanu širim ideje o toleranciji po pitanju običaja, vere, jezika i kulturnih i ekoloških vrednosti, onda mogu reći da je i protekla godina bila zadovoljavajuća. Nadam se da uspevam da pokažem kako se odgovori na sve tajne budućnosti sveta i svakog pojedinca kriju isključivo u svetskoj i ličnoj prošlosti, ali i da sam uspela da ukažem da nas u nesreće i patnje  vodi  govor mržnje, verska netolerancija, podržavanje loših civilizacijskih tekovina i da se medijski prostor mora čuvati od  zloupotrebe pojedinaca  čija razmišljanja nisu utemeljena na opštim kolektivnim znanjima za koja hiljadama godina znamo da su humana i dobra za život pojedinca i opstanak čovečanstva.

Ne pretendujem da mudrost osobe poistovećujem sa njenim obrazovanjem, ali je činjenica da su mediji u trci sa društvenim mrežama (na kojima svako može postaviti svoj stav anonimno i bez posledica)  sve skloniji da zarad senzacionalizma i mnoštva lajkova, intervjuišu i promovišu ljude koji se izjašnjavaju o temama o kojima ne znaju ni osnovne činjenice, pa su im stavovi samim tim netolerantni, puni predrasuda, ultra nacionalistički , čak i fašistički. Tokom protekle godine imala sam priliku da se i lično i  javno usprotivim ovoj (i za moral društva i za svest pojedinca) pogubnoj pojavi, pa i to smatram nekim dostignućem.

Napisali ste mnogo knjiga. Kako se odlučujete za temu o kojoj ćete pisati knjigu?

Kad razmislim odluka ni za jednu knjigu koju sam napisala nije bila moja – uvek su to bile okolnosti koje su naišle, a ja sam se prepuštala. Često mi se čini da se mnoge stvari u mom životu odvijaju potpuno spontano. Kad ljudi kažu kako su vođeni rukom Boga, potpuno ih razumem. Ubrzo, posle objavljivanja svake knjige, uveravala sam se da je ona korisna ili za neku grupu ljudi, ili za razotkrivanje tabua ili kao prilog istoriji…  Zato više ne strahujem  kad mi se neda, odnosno kad sporo pišem  knjigu koju planski započnem jer znam da će, ako zaista treba,  doći vreme kad će ona biti završena brzo i imaće svoju višeslojnu svrhu. Ne insistiram više na radu po svaku cenu jer me oduvek zanima obilje tema i verujem da ću doprinos bilo kojoj od njih dati onda kad treba. Najvažnije mi je da moj doprinos koji ostavljam kroz tekstove i knjige bude zasnovan na činjenicama, obrazovanju i da njegov uticaj na društvo bude pozitivan, ne rušilački.

Verovatno pre nego što se upustite u proces pisanja mnogo morate da istražujete temu. Koji deo Vam je zanimljiviji, samo pisanje ili istraživanje?

Ovo je zaista odlično pitanje za svakog pisca istraživača. Iz pokušaja da odgovorim upravo sam spoznala i jednu veliku stvar – dok sam bila mlađa pisanje me je toliko opsedalo da se dešavalo da zarad inspiracije prenebregnem ili izostavim neku činjenicu. Poslednjih decenija čini mi se da me više ispunjava istraživanje teme, iščitavanje literature vezane za nju, razgovor sa kompetentnim, autentičnim sagovornicama. Sve to odlaže čin pisanja, ali ukazuje i na potrebu da se što više sazna o nekoj temi i da se odgovorno pristupa širenju znanja. Na sreću, ni u mladosti ni sada nisam sklona da kroz pisani rad ili obraćanje javnosti, ističem sopstveni sud i ubeđujem, mada se svakako trudim da činjenice povežem tako da čitač uvidi razliku između dobra i zla, istine i predrasude.

Kažu da čitanje i pisanje imaju lekovita svojstva na čovekovu psihu. Šta Vama znači taj intelektualni rad?

Istina je da moraju biti lekoviti, i za psihu ali i za telo. Do bolesti, bilo duha, bilo tela ,(mada su, bar ja duboko verujem, one uzročno posledične) uvek vode zablude i jednostrana razmišljanja. Osoba zatvorena da primi šarolika znanja razmišlja na jedan isti način, deluje na jedan isti način i samim tim često trpi loše posledice. Oni koji upijaju raznolika razmišljanja, običaje i verovanja drugih nacija, naroda, religija,… koji uče iz prošlosti i iz tuđih iskustava, koji su spremni da čuju druge ljude, a da ih ne osuđuju, obično stvari posmatraju iz više uglova i svakako imaju izbor najboljeg rešenja. Njima je život lakši, zdraviji, uspešniji.

 Istraživali  ste  vlašku magiju, toliko pominjanu u našem narodu. Mnogo više ste rekli u knjigama o njoj i toplo ih preporučujemo čitaocima da ih pročitaju, a sad nam ukratko recite nešto o tome?

Istražujući ljude i običaje Timočke krajine za potrebe tekstova i feljtona u Večernjim novostima, dnevnom listu u kojem sam radila kao novinar, susrela sam se sa logičnim objašnjenjima za mnoge stvari koje čovek teško razume i sklon je da ih smatra misterijama ili fantazijama ili čak glupostima. Nisam to mogla da zadržim samo za sebe, smatrala sam da svet takođe zaslužuje ta saznanje – posebno zato što su slični običaji i verovanja drugih naroda, prestala da žive. Tako sam sva ta istraživanja dobro organizovala po naučnim metodima i spakovala sam ih u  knjige Čuda vlaške magije i Vlaška magija 1 i 2, Svi ti rituali, bajalice i navike Vlaha koji žive u Istočnoj Srbiji, ukazuju na mogućnost da čovek spozna svoju sudbinu i da je po potrebi menja. Opisala sam sve njihove aspekte verovanja u više sile i delovanja tih sila na čoveka, ali i načine na koji Vlasi uspevaju da te sile umile da prema čoveku budu blage i da mu olakšaju život, podare mu zdravlje, ljubav, uspeh, ispune htenja i želje.

I danas, trideset godina pošto sam započela to istraživanje i objavila knjige o vlaškim običajima dajući im ime – magija – verujem da se tradicija kod Vlaha svrsishodno zadržala. To me je inspirisalo da istražujem i druga sujeverja, magijske rituale, bajalice, rekvizite, amajlije … Potom sam bila sigurna da čovečanstvo pamti i pominje samo ono što je efikasno iskustvo i da sva sujeverja imaju zdravorazumsku osnovu (koja se kroz vreme zaboravila)  te ih  nikako ne treba olako odbacivati.

Naravno, zadovoljna sam i činjenicom da su Vlasi, 2001. godine, ubrzo posle objavljivanja moje knjige Čuda vlaške magije napokon dobili zvaničan status nacionalne manjine u Srbiji, koji do tada nisu imali jer se smatralo da nemaju sopstveni kulturni milje, jer na žalost nemaju pismo za jezik kojim govore.  Samim tim ove moje knjige su postale i podsticaj buđenje sopstvenog identiteta Vlaha što je nadam se zauvek rešilo i veliki politički problem oko stvaranja Vlaške republike i pretenzijom da se taj deo  naseljen većinskim vlaškim stanovništvom otcepi od Srbije i pripoji Rumuniji.

Da su državnici  Srbije ranijih vekova podsticali kulturološka istraživanja Albanaca koji žive na Kosovu, svakako bi se sprečili nemili događaji koji se dešavaju tamo poslednjih godina. Svako društvo koje motiviše istraživače iz oblasti antropologije, etnologije, arheologije i istorije uvek pobere mnogo koristi. Po pitanju Kosova, Albanija je bolje od Srbije iskoristila svoje istraživače koji su uzurpirali srpsku kulturnu baštinu. Ovaj me problem baš muči s obzirom da sam se kao novinar Kompanije Novosti desetak godina bavila pitanjima uzurpiranog kulturnog nasleđa Srba  na teritoriji Kosova.

Sa ovim činjenicama se moji odgovori na prethodna pitanja mnogo bolje razumeju – političari ali i mnoge druge ličnosti koje se pojavljuju u javnom resorsu uvek imaju osećaj da su u pravu, da sve znaju i da postupaju ispravno iako su svesni da sagledavaju stvari samo iz sopstvenog ugla i današnjice. Društvo koje tako funkcioniše obično zapada u krizu po svim pitanjima. Sa dubljim i sistematizovanim znanjem, bez straha od različitosti po bilo kom pitanju, društvo se razvija i stiže do boljitka.

Olivera Marinković