GOSPODAR PRIČE – DAVID ALBAHARI

         David Albahari – jedno je od najznačajnijih književnih imena savremene srpske književnosti. Pisac, esejista, urednik, prevodilac i dobitnik mnogobrojnih nagrada,  devedesetih se sa porodicom preselio iz Zemuna u Kalgari, gdje sam ga upoznala. Doveo ga je jedan, kako kaže, užasno komplikovan splet okolnosti, o kojem su pažljivi čitaoci njegovih romana i priča, već saznali šta mu se sve izdogađalo.

        – U junu 2022. uručena ti je međunarodna nagrada  „Aleksandar Tišma“ za knjigu Danas je sreda, koja je opisana kao vrhunac tvog spisateljskog rada. Da li je i ti tako doživljavaš i koja bi još djela izdvojio u sam vrh svog opusa?

Kada su jednom  čuvenog pisca Isaka Baševisa Singera isto to pitali, on je rekao da pisci, kao i njihovi roditelji, najviše vole najmlađe dete. Kako vreme prolazi, odnosno kako dete postaje sve starije, piscu postaje sve teže da u potpunosti razume kako se naizgled „slatkiši od dece“ svakodnevno pretvaraju u nešto drugo. Nekada su te promene toliko burne, da se pisac odjednom nađe u situaciji da posumnja u sve duhovne vrednosti i dopušta „deci“ da se potpuno prepuste mračnoj strani stvarnosti.

        – Roman Mamac je 1996. dobio Ninovu nagradu, najveće književno priznanje na domaćem terenu. Koliko je porodične istine u toj duboko dirljivoj priči?

Da, priča je sastavljena samo od istinitih epizoda preuzetih iz života svih članova moje porodice. Nije bilo potrebe bilo šta da joj dodajem.

         – Po završetku prethodnog rukopisa prije nekoliko godina, pomislio si da si napisao sve što si htio i da je tu kraj, ali si ipak riješio da ideš dalje. Šta te je najviše motivisalo da istraješ?

Da, ali ovde treba istaći nešto drugo. Protekle tri godine su verovatno najgore tri godine u ljudskoj egzistenciji. Ne mislim pritom samo na neke odabrane uzorke ljudskog roda, već se to odnosi na celokupan ljudski rod. Ove poslednje tri godine bile su, zahvaljujući novoj bolesti i raznim drugim okolnostima, verovatno tri najbesmislenije godine. Sve što smo mogli da uradimo kao ljudi i umetnici, trunilo se na dodir naših ruku i na pokušaje da pronađemo bilo kakav plamen inspiracije.

     – Kako bi opisao roman Pogovor, koji se 2021. našao među finalistima za Ninovu nagradu, nekome ko ga nije čitao?

Pogovor je moj odgovor na ono što nam se dešavalo tokom te dve, tri godine. Pomislio sam da ću napisati jedan kratak roman o tome kako pronalazim za sebe put koji će me voditi izvan strahota i užasa tog trogodišnjeg perioda, a koji će ipak biti nešto novo, nešto drugačije od svega onoga što sam do tada radio, da će to biti moj odgovor tom bezumlju prirode. To je zapravo jedan svedeni odgovor izrečen kao završna reč pisca koji još nalazi u sebi dovoljno snage da se suprotstavi bezdušnim silama mraka.

       – Zašto se svake godine diže buka oko Ninove?

Ninova nagrada je najznačajnija književna nagrada u Srbiji, kao što je bila i u bivšoj Jugoslaviji. Halabuka oko Ninove nagrade nastaje kao odjek razigranih sukoba pisaca i kritičara. Posebnu ulogu igra u svemu tome obilje taštine koja guši i ruši na dno i baca na tlo provincijski bezdan.

     – Objavio si 10 pesama, gdje je nestala jedanaesta? Da li se još baviš stihovima? 

Ta mala zbirka, pregršt stihova, pojavila se pre nekoliko godina izletevši kao kakva kometa iz dubine vasione. Ja sam pisao pesme nekad, kao mladi autor, ali nikada nisam pomišljao da ću napisati tako tanane, a u isto vreme i višesmisaone pesme. Sada sam zadovoljan; nema u meni više mesta za poeziju.

        – Studirao si englesku književnost i jezik,  što te je, uz prirodan spisateljski talenat, savršeno kvalifikovalo u prevodioca koji piše nove originale. Nad kojim si se prevodom najviše namučio?

Najviše prevodilačkih muka stvarali su meni oni prevodi koji su bili napisani – u svom izvornom obliku – kao deo nekog istinskog književnog eksperimenta. To je, naime, značilo da prilikom prevođenja takvog dela, morate stalno da obraćate pažnju na formalne zahteve koje taj pisac traži i predstavlja u novom obliku.

        – Putovao si širom svijeta na promocije i festivale, je li se neko gostovanje posebno izdvojilo atmosferom ili anegdotom?

Moram reći da sam ja odlazio na te književne svečanosti žedan kao sunđer i spreman da se posvetim nastupima autora koji su već odavno bili viđeni kao pisci, koji održavaju književni svet u životu. Tako sam doživljavao susrete sa piscima kao što su Umberto Eko, Peter Handke, Jehuda Amihaj, David Grosman…

   – Kakav bi savjet dao neafirmisanim piscima?

Možda bi najbolji savet za pisce početnike mogao da bude: Ne veruj nikome ko pokušava da te ubedi da ti nisi u stanju nešto da napišeš.

         – Zašto je danas obeshrabrujuće razmišljati o pisanju kao primarnom zanimanju?

Taj stav je isti za sve umetnike početnike. Nažalost, taj stav će ga pratiti i onda kada bude bio priznati stvaralac, jer će i tada morati da vodi ovakav dijalog:

Osoba 1: Šta biste voleli da budete?

Osoba 2: Pa, ja ih voleo da budem pesnik.

Osoba 1: Ali šta biste stvarno voleli da budete?

     – Ima li razlike između prosječnog čitaoca 20. i 21. vijeka?

Ja, zapravo, ne verujem u čitaoca koji bi se mogao nazvati prosečnim čitaocem. Kad je reč o čitanju, onda ili čitaš ili ne čitaš. I to je to.

      – Kako doživljavaš tranziciju sa papirusa u elektronski oblik, da li će štampana knjiga nestati?

Pisani oblik neće nestati sve dok pisci pokazuju želju i interesovanje da rukopis na kojem rade vide u obliku knjige. Uostalom knjiga je oduvek postojala u raznim oblicima, a kada bi se pojavio neki novi format pisanog i štampanog teksta, uvek bi bio propraćen zlokobnim komentarima o propasti prethodnog oblika knjige. A podsetimo se samo činjenice da je čovek uspevao da iskoristi najraznovrsnije elemente za stvaranje nekog novog oblika knjige. Tako i najnoviji oblik pisanog teksta predstavlja samo u tehnološkom smislu uznapredovalu formu štampane knjige.

        – U Srbiji si krajem osamdesetih, podržan mnogim poznatim ličnostima, pokrenuo zvaničnu inicijativu za legalizaciju kanabisa. Rezultata nema, odakle potiče toliki otpor, od mafije ili mentaliteta?

Od svega toga ima po malo u formulisanju odnosa prema kanabisu. Marihuana je danas činjenica koja više ne može da se preskoči kada je reč o marihuani kao supstanci koja se može koristiti u rekreativne svrhe, zatim marihuane koja se koristi u medicinske svrhe i, na kraju, kao supstance koja je nerazlučivi deo iskustva traganja za suštinom sopstvenog bića i bitne čestice u kosmosu.

      – Kako bi opisao svijet danas?

Kada sam bio mlađi, verovao sam da je ovaj svet, naš svet, najlepši od svih svetova i da ću kada proživim onaj ljudski vek koji mi je dodeljen biti očajnički tužan što ga napuštam. Međutim, suočen sa raznim gadostima koji nam taj naš svet dodeljuje, sve više pomišljam da i neće biti tolika velika muka udaljiti se od ovog sveta.

        – Ako bi se snimio film o tvom životu, koja bi pjesma bila odgovarajuća za muzičku podlogu?

Pesma koja meni znači najviše i u kojoj vidim na neki način sve ono što me je podsticalo ili dovodilo do tihog jeda i besa, dakle sve to ja nalazim u pesmi „In my life“ od Bitlsa, na albumu Rubber soul.

        – Da li postoji pitanje na koje bi volio da odgovoriš, a koje ti nikada nije postavljeno?

Nikada me niko nije pitao, na primer, kakva je uloga poštara u pričama Davida Albaharija. Da li je to priča o tome kako poštar uvek zvoni dva puta ili je reč o nekoj sasvim drugoj šifri, to mora da odluči sam čitalac kada je pročita.

       – Čime bi se bavio da nisi postao pisac?

Da nisam postao pisac možda bih nastavio da igram rukomet.

     – Jesi li nakon Pogovora napisao sve što si htio… Ili je svako pisanje nedovršeno?

Ima još mnogo stvari o kojima bih voleo da pišem, ali to će morati da sačeka neki drugi krug mog života. Nadam se da čovečanstvo neće do tada prestati da čita.

Izostavila sam na početku teksta, da pored toga što je vrhunski pisac, dodam da je David i prijatelj istog kalibra. Thank you, danke, merci, gracias i hvala!

Razgovor vodila Aleksandra Veljović Ćeklić