Preporuka za čitanje – piše Silvana Hadži-Đokić

Aleksandra Veljović Ćeklić danas živi u Kanadi i Meksiku, zato što to u jednom trenutku nijeviše mogla u svom izdašnom zavičaju. U Sarajevu na obali Miljacke. Rođena je 1967. godine posredzelene, multinacionalne Bosne, koja se od mirnog kutka sveta i specifične vrste zajedništva, opisivane kao„raja“, preobrazila u furiju i meduzu koja naslepo ili redom otkida ljudske glave. Naročito jarosno tanušnešije bosanske mladeži. Aleksandra se bavi arhitekturom i dizajnom. Sarajevo je napustila nakon opsade iratnog vihora, postavši izbeglica kao i njeni književni junaci, heroji i antiheroji. Dela, uglavnom romani izbirke priča o kojima su jako lepo pisali David Albahari i Radomir Mićunović, jesu: „Sarajevo u zemljičuda“, „Vašar u malom Parizu“, „Lutkice, mačkice, kučke i pevačice“, „Purgatorium“ i „Karamela“.Roman „Karamela“ Ćeklićeva je napisala kao omaž ljudima, četvorici nerazdvojnih prijatelja – Robertu, recepcionaru hotela „Bristol“, Dejanu, studentu filmske umetničke akademije, Zlatku, studentuekonomije, i Edinu, vlasniku indeksa građevine, koji sazrevaju, odrastaju, gube nevinost i snove u svom rodnom gradu, koji samo što se nije pretvorio u bure baruta. Njihovi roditelji, braća i sestre, nane i dede, poslodavci i komšije, čine živopisnu galeriju likova, koji vrcaju životom. Tu su i tri devojke nazvane Trio fantastikus, koji predvodi Tina, alfa ženka, kao i dve nerazdvojne prijateljice Amela i Irma, zbog čije lepote su momci pomislili da žive u raju. Dve striptizete umetničkog imena, a po potrebi i prostitutke, seksualne radnice ili porno-zvezde, ne odvajaju se od svog pedesetogodišnjeg mecene, galantnog latinskog ljubavnika, Italijana sa nadimkom Pinokio. Bilo da su na Baščaršiji, u poslastičarnici „Palma“, striptiz baru hotela „Bristol“, u stanu u tipičnom sarajevskom soliteru ili u vikendici na Jahorini, oni tragaju za boljom budućnošću i čvrsto veruju u nju.

Romani o ratu i raspadu Jugoslavije, države u kojoj smo srećno i bezbrižno živeli, puni su žuči,žalopojki, tužbalica, čemera, jada i trauma. Čak i decenijama posle, oni su škriputavi, opori, teški, ranjivi.

Ispunjeni brojnim ožiljcima ili živim ranama. Ali, pripovedanje Ćeklićeve je zabavno, zasmejava, zavodi,karikira nalik Molijerovim komadima, ili „Kralju Ibiju“ Alfreda Žarija. U tkanje svog romanaukomponovala je sve poznate vrste komedije – komediju situacije, karaktera i intrige, naročito efektno društvenu komediju. Od vodvilja, farse, groteske do satire, primetne naročito u klimaksu i kulminaciji priče, te u njenom raspletu, Ćeklićeva nam razotkriva sudbinu ljudi koji nisu beskrvni likovi na papiru, već ljudi koje ona poznaje, poneke ceo život, od krvi i mesa. Karamela, nadimak glavne junakinje romana, nije samo slatkiš kojim se opisuje lepota jedne žene, niti maštoviti naslov prvog bosanskog porno-filma, koji su snimili, producirali i distribuirali četvorica prijatelja – Robert, Zlatko, Edin i Dejan, nego i gusto mastilo kojim se služi autorka ovih redova da zašećeri pelin svoje prošlosti. Da ljudsku tragediju pretvori u božanstvenu komediju, ili bar počine na njenoj sredokraći – stvorivši tragikomediju.

U svom romanu „Karamela“, Veljović Ćeklić nam kaže da više voli sentence iz „Radovana Trećeg“ negoŠopenhauerov pesimizam koji pomno neguje u kultnoj knjizi „Svet kao volja i predstava“. Pisac ćenagraditi svoje čitaoce pokazavši im šta rade danas njeni književni junaci, kuda su se uputili, rasuli,otisnuli. Iako pripadnici različitih entiteta, četvorica prijatelja nikad nisu pokvarila svoje odnose, ni nakon rata. Dva Muslimana, jedan Hrvat i jedan Srbin, stupiće u mešovite brakove ili će se oženiti strankinjama, jedan od njih čak – crnkinjom, kreolkom. Postaće građani sveta. O prvom porno-filmu u Bosni pisao je početkom 1992. filmski kritičar sarajevskog „Oslobođenja“ Mirsad Avdić. Video je u njemu osobine ratnog i propagandnog filma. Karakteristike provokacije i ideologije. Zašto? Kada je snimljeni materijal bio pravi home made proizvod, čiji je cilj bila dobra prodaja. Ništa drugo. Ništa pozadinski. U pitanju je bio film bez poruke. Kopija već viđenih švedskih akcionih i italijanskih, sa slavnom Ćićolinom na čelu.

Ali, u mašineriji rata, koja se neumoljivo zahuktavala, njušeći i u kamenu miris krvi, svako je video onošto je želeo da vidi, kao da su u pitanju Roršahove mrlje, validne u psihodijagnostici, ne i u realnomživotu. Dok se kaseta na kojoj je ćirilicom, latinicom i arapskim pismom napisan naziv filma širilauzburkanom i promenjenom Bosnom, duh rata je izašao iz lampe u potrazi za ljudskim žrtvama.

Izgladneo. Niotkuda su iskrsnuli krvavi oltari, strašni rituali i slike pogibelji. Krvave sline stookogtanatosa, zlobnog i hladnog Hada zaposele su eros, mladost i poznati svet. Nastupilo je bešćašće,