RADIM SAMO ONO ČEMU SE RADUJEM

Biljana Willimon je svoju višedecenijsku karijeru na javnoj sceni gradila kao slikarka, televizijski autor I voditelj, a sada I kao pisac. Diplomirala I magistrirala(vitraž) na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu. Njen rad krase veliki broj prestižnih nagrada, kao slikarki, televizijskom stvaraocu ali I za knjige koje su namenjene dečijoj edukaciji. Ali, ne krasi samo ovo (malo li je, ali ima I plus) ovu lepu ženu-  ona je  jedna topla duša, širok duh koji prepoznaje svaku situaciju I duhovno moralni kvaliteti za koje svi mislimo da su se izgubili u vremenu I prostoru. Uskoro će ponovo biti naš gost, kada ćemo pričati samo o njenim knjigama, a sada smo skoncentrisani na njego bogato umetničko stvaralaštvo.

Bila mi je velika čast I zadovoljstvo što sam I nezvanično ćaskala sa njom na mnoge teme, ali I što je izdvojila vreme za naše čitaoce.

Čini mi se da niste osoba koja bi nešto radila, a da to ne voli. Da li je to uvek bilo presudno u Vašem životu?

Ne čini vam se, to je istina. Radim samo ono čemu se radujem. Tako je oduvek. To je moj izbor. Ti trenuci- ponekad dani, nekad meseci stvaranja i umetničkog kreiranja, ispunjavaju me beskrajnom srećom.

Vodite li neku statistiku o svojim slikama? One su putovale svetom i sada kod drugih vlasnika žive neke svoje živote. Da li se lako ili teško opraštate od njih?

Ne vodim nikakvu evidenciju kad je moja umetnost u pitanju. Vodim evidenciju samo o plaćenim mesečnim računima, o godišnjem porezu, znači – administrativna pitanja traže evidenciju, umetnost to isključuje. Što se slika tiče, žive svoje živote i ovde i širom sveta. Imaju nove vlasnike, koji svakodnevno„komuniciraju“ sa njima. Ja sam tu „komunikaciju“ sa svojim radovima završila onog trenutka kad sam ih uramila. Tad sam se oprostila od njih.

Koliko i kada slikate?

Samo kad osetim potrebu. Prođu meseci, nekad i godine, da ne naslikam ništa.    Ništa ne fingiram, to sam, što sam. Kakva sam u životu, takva sam i na ekranu. Originalnost je pitanje ideja, a imala sam ih uvek na pretek. Imam bogatu maštu i dobro je kad je koristim samo tamo gde je najbolje, a to je u umetnosti kojom se bavim.

Rekla sam vam nezvanično, da ste me oduševili zato što ste žena sa stavom. Verovatno da to ima svoju cenu…

Ne umem drugačije. Ponekad sečem grane na kojima sedim, ali, ja sam – ja. To, naravno, većina ne radi. Ljudi kalkulišu – da bi bili voljeni, prihvaćeni, nagrađeni… Meni ništa od toga ne treba. Samo da budem iskrena, da mogu mirno da stanem ispred svog ogledala, da se pogledam u oči – i da ne dobijem napad gađenja i potrebu da pljunem to što u ogledalu vidim – znači, sebe.

Vi ste neko ko svoj život nije krio od očiju javnosti. Rekli ste, bolje je da ja pričam, nego da mi krpe i ono što jeste i što nije. I dalje stojite iza tog stava?

Stojim i stajaću. Ali, čak i u tim prilikama, kad ja pričam istinu o sebi, neki imaju potrebu da kroje ili nadovezuju ono što kažem. Zarad tiraža, ljudi su spremni na sve, pa se često moja iskrenost   zloupotrebljavala. Ali, postala sam imuna na to. Pročitam i zaboravim – odmah.

Vi ste nesumnjivio lepa žena. Šta su sve muškarci radili zbog Vas?

Ne razmišljam o sebi kao o lepoj ženi. Uvek sam kritički raspoložena kad se gledam u ogledalu, pa samopouzdanje stičem iz komentara i pogleda sa strane. Kad sebi nešto zameram, kad tražim dlaku u jajetu, odmah se utešim da to drugi i ne primećuju i da se džaba nerviram. Što se muškaraca tiče, važilasam uvek za neku fatalnu ženu, a ne vidim da je neko baš tooooliko patio i čupao kose zbog mene. Ili ja to ne znam. Naizgled, nisu radili ništa. puštali su me da odem.

Neko ste sa kim čovek može o svemu da priča. Rekli ste mi da ste preteča autofagije, da se tako hranite godinama.

Da. O autofagiji nisam znala ama baš ništa kad sam prešla na sistem 16 sati ne jedem, 8 jedem. Prosto sam sama sebi odredila taj ritam i shvatila sam da je ta vrsta discipline ono što mi odgovara. Volim da jedem, obožavam svu hranu i ovo je bio jedini način da sebe ukrotim.

Čak i neki baš teški trenuci, kao što je bolest, nisu vas štedeli, ali vi ste iz toga izvlačili pouke i tako izlazili kao pobednik.

Pobednici smo svi u životu, samim tim što smo se rodili. E, sad, život nije samo niz lepih trenutaka, naiđui oni teški, poput smrti bliskih, kao što se to dogodilo meni, kad mi je od droge umro brat sa trideset tri. Potom moje dve benigne i dve maligne operacije, koje su u medijima često sabirane i sve podvođene pod ovo drugo – kao da je to matematika u kojoj sabiraš babe i žabe… Bilo je svega, ali to je moj život i ja ga volim sa svim njegovim iskušenjima – i lepim i manje lepim. Sve me to opomenulo, opametilo, naučilo i produhovilo, obogatilo… Sem onog početka, rađanja, sve drugo nisu pobede, već prevazilaženje problema na najbolji mogući način, izvlačenjem pouka. I narodna poslovica kaže – bolest je božija poseta. Tačno, to je opomena da prikočimo, osvrnemo se unazad i da vidimo, šta nas je to dovelo do toga. Odgovori postoje, ako smo u stanju da ih potražimo i da sebi priznamo greške koje smo pravili, pre svega, u odnosu na sebe.

Koji je bio vaš životni moto, kada stvari krenu neželjenim tokom?

I ovo će jednom biti juče.

Životna mudrost se stiče življenjem života punim plućima. Da li vam je zbog nečega žao i da li se kajete što niste drugačije?

Ne kajem se ni zbog čega. Radila sam sve – zato što sam tako htela, a ne zato što sam morala. I opet bih sve isto. Uključujući i teške momente, pogrešne izbore, jer iz njih sam naučila najviše.

Svoj bogati duh i životna iskustva koristite i za pisanje knjiga. Jednom umetnik, uvek umetnik, samo što sada slikate rečima… O čemu pišete?

O svemu, što bih inače slikala. Pre svega, o vremenu i svetu u kojem živimo, o pandemiji i svojim strahovima, o hipohondrijama koje prevazilazim šalama, o sećanjima na lepšu prošlost i željama za lepu budućnost – ali, kroz ljubavnu priču. Moji romani su ljubavni, protkani su iskrenim emocijama i publika se pronalazi u njima.

Da li se odluka da počnete da pišete rodila spontano, ili ste želeli da nešto „izbacite iz sebe“?

Sredinom 2019. godine, napisala sam autobiografski roman SELFI. Bio je to predlog Dubravke Vojvodić i Manojla Vukotića iz Vukotić medije i ja sam to oprezno prihvatila, s obzirom da dugo nisam pisala.Nekada sam pisala kolumne i trajalo je to do 2010., kad sam stavila tačku na taj deo priče. Pokazalo se da je SELFI zaintrigirao publiku, jer je pisan sa puno vedrine i optimizma, sa humorom i autoironijom, koja mi je svojstvena. Početak 2020. obeležila je korona i ono čuveno zatvaranje u kuću, nas najstarijih. I zaista sam osetila potrebu da iz sebe izbacim bes, ljutnju, prezir što neko broji moje godine, ali i tugu, što čovek sa kojim sam imala višedecenijsku ljubavnu priču, celo to ludilo gleda Odozgo. Prvi put sam bila beznadežna i istinski mi je nedostajao, na milijardu načina, pa i na naviku, da svakodnevno delimo misli. Tako je nastao roman NISMO NA ISTOM BRODU, koji je štampan u Dereti, zahvaljujući vlasnici Dijani Dereti i Zoranu Bognaru, uredniku. MOJ ŽIVOT S BEGBEDEOM, štampan je u istoj izdavačkoj kući, i neka vrsta je logičnog nastavka prethodnog romana. S tim što je ljubav ovaj put fokusirana, na čuvenog francuskog pisca Frederika Begbedea. To je „moj novi dečko“, a ja baba, od 72 godine, starija od njega 15 godina i svesna te razlike, naravno… Ali, opet sve prevazilazim humorom i zezanjem na svoj račun.

Osvojili ste mnogo nagrada i kao televizijski autor, ali i kao slikar. Koliko vam nagrade znače?

Sve što se pošteno zaradi, pa i nagrade, naravno da prija. Nagrađivana sam u vreme, kad nije bilo lobiranja, klanova i nameštanja. Sve je bilo „čistije“ i nevinije, pa te trenutke pamtim, kao trenutke velike sreće. Danas više nagrade ne očekujem, najveća radost su mi pisma i pohvale čitalaca. Kad osvojite njihova srca, vi ste pobednik.

Kroz televizijske emisije, promovisali ste umetnost. Mislite li da je takvih emisija malo i zašto je tako?

Nikada se kod nas nije mnogo polagalo na kulturu, ali je svakako bilo bolje. Danas za kulturu nema mesta, posebno ne na televiziji. Zato sam pre dve godine „ugasila“ svoju emisiju. U tišini, bez medijske pompe, jer – koga bi to dotaklo!?

Na toliko tema sa vama može da se priča, a o kojoj vi najradije ćutite?

Uvek ima o čemu da se ćuti. I to je najpametnije što sam u životu uradila – prećutani ljudi i događaji. Ako ih pomenem, skinuću zlatnu prašinu sa njih, oskrnaviću ih… Zato – pssssssst…

Da li vam je bila dovoljna Galerija tajni koju ste imali i zašto nikada niste imali svoju galeriju?

Televizijska emisija sa ovim nazivom, bila je mnogo više, od uobičajene galerije slika, koju nikada nisam poželela da imam. To je posao za drugu vrstu stručnjaka, koji to mnogo bolje rade od mene. Dovoljno mi je da budem umetnik.

Imate li savet kako da se samoinspirišemo i krenemo u neke kreativne radnje… Kako vi prevazilazite takve momente?

Nemam odgovor na ovo pitanje. Sa tim se rodiš ili ne. Samoinspiracija je pitanje radoznalosti i hrabrosti da se osvajaju novi kreativni prostori, čak i u 101.-oj. Ja takve momente ne prevazilazim, ja ih aktivno živim.

Da li ste ikada nacrtali sebe?

Nisam i neću. Ne crtam ni druge realne ličnosti, crtam samo likove iz mašte. To je svet sa kojim se u svom ateljeu družim.

Zahvaljujem i radujem se novom susretu sa vama, koji će biti samo na temu knjiga. Može?

Svakako. To je sada aktuelno, literatura koju pišem i vrlo rado, naravno. Da „zaboravimo“ malo slikarstvo i televiziju, jer to su već ispričane priče.

Olivera Marinković