ZA SVE POSTOJI REŠENJE

Milena Jokić, je  evropski sertifikovani psihoteraput, nosilac dve fakultetske diplome i neko ko živi i radi u inostranstvu. Zahvaljujući modernim tehnologijama, izlazi u susret svima  onima kojima je psihološka pomoć potrebna.  Sa puno poverenja u kvalitet njenog rada,  pozvali smo je da bude gost Naj magazina i pitali smo je sve ono što mislimo da bi interesovalo  naše  čitaoce.

Zbog čega Vam se klijenti najčešće obraćaju za pomoć?

Ljudi, na psihoterapiju, dolaze iz najrazličitijih razloga. Bilo da se radi o ličnim, porodičnim ili partnerskim pitanjima, u glavnom se za pomoć obrate onda kada njihova patnja prevazilazi njihove trenutne snage i resurse – moglo bi se reći da je to taj ključni momenat.

Svakom klijentu treba pristupiti individualno. Kada i kako odlučujete kako ćete pristupiti kome?

To je tačno, međutim nije lako objasniti. Psihoterapija je ljudski odnos i pre svega podrazumeva adekvatanu relaciju izmedju terapeuta i osobe koja se obraća za pomoć. Potrebno je zaista celovito sagledati i doživeti svakog čoveka, saživeti se sa njegovom pričom,  a opet ostati dovoljno neutralan. Recimo da ta odluka, o vrsti pristupa, dolazi sasvim spontano, ali i logično na osnovu svega što uvidim i osetim kroz prvu fazu rada.

Zašto svi ljudi misle da je njihov problem najveći. Kako ih utešiti i objasniti da od goreg ima gore?

Da, „svakome je njegova muka najveća“, što je u redu. Svi mi život živimo u skladu sa sopstvenim bićem, samim tim smatram da nije korisno i uopšte moguće porediti probleme. Vrlo je bitno validirati svaku emociju, bez obzira na to kako problem izgleda iz ugla nekog drugog čoveka. Uvažavanje nečijih stanja ili emocija je nekad najveća uteha i podrška.

 Koliko je moderan način života stresan, i kako da formiramo svoj mikrosvet koji će nam pomoći da  uspešno prevazilazimo stres?

Pa recimo da je ovo jedno zahtevno vreme, ali nije nužno stresno ili teško. Važno je osnovati svoju “sigurnu bazu”, šta god to značilo za svakoga od nas. Recimo da u svakom aspektu svog života imamo jedan mali kutak u kojem se osećamo sigurno i kao “svoj na svome”.

Mnogi ljudi su usamljeni. Kolika je opasnost od virtualnog i društvenih mreža imaju uticaja na to?

Iako je virtuelni svet mesto gde se ljudi često upoznaju i spajaju, tačno je da nose rizik izolacije. Medjutim, čini mi se da je pandemija, osim svih nevolja, donela jaku potrebu da se ljudi povezuju i da iskorače iz tog virtuelnog druženja. Mislim da smo zaista nedostajali jedni drugima, u prethodne dve godine, i da je taj socijalni kontakt uživo ponovo nešto čemu svi težimo.

 Zašto ljudi odlučuju da dignu ruku na sebe. Svedoci smo da  je to počelo da se desava svakodnevno…

Opet se vraćamo na onaj momenat kada patnja prevazidje adaptivne mehanizme osobe. Ne bih vezivala suicid za bilo koju dijagnozu jer je mnogo ljudi koji to počine u nekim akutnim stanjima. Kakav god da je razlog (a vrlo su individualni) , osim činjenice da za sve postoji rešenje, znajte da postoje ljudi koji su tu da vas podrže, razumeju i da vam pomognu.

 Kako da ljudi koji su nezadovoljni i nesrećni preokrenu situaciju u svoju korist i od toga naprave jedno korisno i lepo iskustvo?

Radom na sebi. Važno je otvoriti svoj um, potražiti drugu perspektivu, drugi ugao. Stvari nikada nisu samo onave kakvim ih vidimo i važno je znati da uvek postoji nešto što možemo da “dodamo ili oduzmemo” kako bismo stvari usmerili u drugom pravcu. Nezadovoljstvo i nesreća nisu prijatno iskustvo čak i kada samo ostanu u sećanju, ali su korisni. To je ono što nas natera da napravimo novi korak i skočimo visoko.

Kako da se motivišemo kada smo pri kraju mentalnih snaga i kada ne mislimo da može biti bolje?

 U tom slučaju, na prvom mestu je odmor. Važno je da budemo svesni svojih granica pre nego što ih predjemo i potpuno “izgorimo” u svakom smislu. Ako se to i dogodi, važno je naći način da se odmorimo i da “dopunimo” svoje kapacitete i resurse. Važno je da osluškujemo i um i telo i da obratimo pažnju na poruke koje nam šalju. Osim toga, nema ništa pogrešno u tome da svakoga dana u raspored uvrstimo i neku stvar koja nas čini srećnim i koja unosi zadovoljstvo u dnevnu rutinu.

Izlaz iz svake situacije postoji, ma koliko bila teška. Kako ga pronaći i krenuti dalje posle neuspeha u poslu, neuspešne ljubavi, razvoda i sl…

Zapravo, najzdravije je dozvoliti sebi da osetimo te emocije nakon nekih teških trenutaka. Period tugovanja je i više nego potreban (naravno, ako imamo potrebu za time). Ljudi vrlo često pokušavaju da naprave skok iz tuge u bezbrižnost i novu sreću, a to u glavnom nije sasvim jednostavno. Dajte sebi vremena, proživite i te neprijatne emocije jer je to način da obradite neki period ili dogadjaj i kada budete spremni, ponovo počnite da slažete svoje kockice jednu po jednu…

Da li je radna terapija, rado preporučena?

Radna terapija je nešto što je uvek dobrodošlo. Iskrena da budem, ja ne bih mnogo objašnjavala o tome, time se bave radni terapeuti koji su školovani za takvu vrstu terapije, ali iz ugla svog rada mogu da kažem da sve što usmerava vaše misli u kombinaciji sa različitim motoričkim radnjama, blagotvorno deluje na nervni sistem, a samim tim i na celokupno zdravlje. Osim toga kroz takve aktivnosti podstičemo kreativnost, postignuće i samopotvrdjivanje. Tako nešto možemo praktikovati i u vidu nekog svog hobija, ne samo kao terapiju.

Kada je pravo vreme da okrenemo novi list svog života?

Kada sami osetimo da tako treba i da je došlo vreme za to.

Kako da ojačamo svoje samopouzdanje?

Pre svega analizom dosadašnjeg samopouzdanja i razumevanjem zbog čega možda imamo problem sa njim (najčešće se radi o načinu vaspitavanja, okolini u kojoj smo odrastali, o porukama koje smo dobijali i td…) A nakon toga analizom sopstvenih veština, sposobnosti, vrednosti i svega onoga što smo do sada postigli i zbog čega cenimo sebe. Usmerite svoje kapacitete ka svojim malim (pa čak i dnevnim) ciljevima, a svaki uspeh će doneti novu dozu samopouzdanja. Samopouzdanje se gradi korak po korak.

Dokolica i dokonica, su često izvor negativnih misli. Kako se boriti protiv toga?

Važno je dobro osmisliti svoje vreme. Unesite raznolikost u strukturu svog dana prema svojim afinitetima. “Gledanje u plafon” je ponekad u redu, ali kada zaista postane tlo za negativne misli – treba ga prekinuti i popuniti nekim korisnim ili kreativnim aktivnostima.

Koliko zaista sve u našim životima zavisi samo od nas i koliko toga možemo da promenimo?

Šta god da se desi, treba biti svestan da je naša reakcija ono što pravi razliku. Uvek možemo odabrati svoj odgovor na neku situaciju i upravo taj naš ugao gledanja je nešto u čemu imamo priličnu autonomiju i za šta smo uvek odgovorni. (Iako ljudima često nije sasvim lako da to prihvate…)

Kako da spoznamo gde su naše granice i da li svaki čovek ima svoje fizičke i emotivne limite?

Važno je obratiti pažnju na njih. Vrlo često ne slušamo poruke koje dobijamo kroz sopstvene emocije, zato i prelazimo granice, a nakon toga prilično patimo. Da, svaki čovek treba da ima svoje granice, važno je da ih prvo sam sebi jasno definiše, oseti emocije koje predstavljaju alarm da su one ugrožene, a nakon toga ih jasno predoči drugim ljudima. U tome nema ničeg okrutnog i sebičnog, granice su uslov da sačuvamo svoj psiho-fizički integritet.

Šta možemo da uradimo svaki dan za sebe, da bi poboljšali kvalitet svog života?

Ne bih da upadnem u onaj klasični kliše u smislu da treba da se zdravo hranimo, vežbamo, provodimo vreme sa dragim ljudima i td (to svakako nije upitno). Hajde da kažemo da je vrlo važno svakog dana proveriti sa samim sobom kako smo. Šta osećamo? Ko ili šta utiče na takve naše emocije? I da zaista sami preuzmemo odgovornost za sopstveno zadovoljstvo u životu.

Kako raditi na sebi i kako osvestiti šta su nam to slabe tačke u mentalnom sistemu?

Pored svega što sam već navela, ne mogu a da ne pomenem da je psihoterapija dobar način da osvestite mnogo stvari vezanih za svoj unutrašnji svet. Zaista je prijatno imati terapeuta koji će vas voditi kroz taj proces na najispravniji i najbezbolniji način uz svu podršku i prihvatanje. Nije lako suočavati se sa sopstvenim slabim tačkama, ali je korisno. Time uspostavljamo kontrolu nad njima i učimo da ih zaštitimo.

Da li je leto dobar period da razmislimo o svemu što nas žulja u životu i da krenemo nekim novim putevima i stazama?

Svaki period je dobar kada osetimo da zaista postoji nešto što želimo da menjamo. Mada, čini mi se da su leti ljudi mnogo opušteniji, zadovoljniji i srećniji i da nisu baš spremni da se tada okreću nekim stvarima koje unose diskomfor. Sunce ipak učini svoje.

Olivera Marinković