Jasminka Petrović je književnica koja piše za decu I mlade, ali I za odrasle, koji vole njenu duhovitost I jednostavnost kojom se obraća svojoj čitalačkoj publici. Iako tako ne izgleda, ali deca su vrlo zahtevna publika, koja najiskrenije reaguje na sadržaj koji im se ponudi, tako da je odgovornost onih koji stvaraju za njih, veoma velika. Uz vaspitnu, mora im se zadržati pažnja, objasniti im na pristupačan način, objasniti , sve ono što će im kroz odrastanje život sam ponuditi. Čini nam se da Jasminka, stalno pomera granice u svom radu, a definitivno ih je pomerila te 2000. godine, kada je izašla knjiga “Seks za početnike”. Ona radi punom parom, pa je do sada napisala preko 30 knjiga, koje su prevedene na mnoge jezike, a mi joj se ovim putem zahvaljujemo što je našla vremena za čitaoce Naj magazina I odgovarala na naša pitanja.

Nedavno ste se vratili iz Švedske, tačnije iz Malmea, gde se prikazivao dečiji film, po motivima koji su preuzeti iz Vaše knjige. Kakvi su Vaši utisci?

Krajem marta ove godine, na Međunarodnom filmskom festivalu BUFF u Malmeu film „Leto kada sam naučila da letim“ proglašen je za najbolji film za decu u Evropi i ima direktan prolaz na Berlinski festival. Ovo priznanje nam je donelo mnogo radosti s obzirom da je na festivalu učestvovalo 118 filmova iz 51 države. Za reditelja Rašu Andrića i mene bilo je posebno iznenađenje kada smo videli reakcije švedske dece na projekcijama. Oni su se smejali, aplaudirali u ritmu muzike, na kraju filma su skandirali, bacali kape i jakne u vis, a onda su postavljali brojna pitanja o knjizi i filmu. Sve u svemu, iz Malmea smo se vratili srećni i zadovoljni.

Kada ste odlučili da se bavite stvaralaštvom za decu, ili se to nametnulo spontano i prirodno?

Prva moja knjiga „Giga pravi more“ objavljena je 1996. godine. Do tada sam radila kao kreativac i tekstopisac u marketingu. Posle prve knjige, došla je druga, treća… Nekako sve se odvijalo lagano i spontano, bez velikih odluka. Ali danas ne bih mogla da zamislim da se bavim nekim drugim poslom.

Ne postoji ono što ste uradili a da nije nagradjeno. Koliko su Vam nagrade radost, a koliko su obavezujuće da se trudite i radite još više…

Nagrade su važne jer stvaraocu daju potvrdu da je na dobrom putu i, kao što ste i sami rekli, daju snagu da se ide napred. U nekim slučajevima su i opasne jer mogu lako da uljuljkaju, ulenje i uzviše čoveka. Takođe smo svedoci kroz istoriju da nisu sve nagrade otišle baš u prave ruke. Za mene lično je najveća nagrada kada mi bibliotekarke kažu: „Vaše knjige nikad nisu na polici, jer ih deca stalno pozajmljuju“.

Kada se nadjete pred praznim papirom (ili ekranom), i tek nešto krenete da kreirate…Od čega krećete…

Pre nego što sednem za kompjuter, dugo razmišljam, istražujem, razgovaram sa decom, konsultujem se sa psiholozima, proveravam ideju sa nastavnicima i roditeljima… Najvažnije mi je da utvrdim šta želim da poručim čitaocima i kojem uzrastu se obraćam.

Da li se vodite konceptom koji ste stvorili, ili se stvari dešavaju spotano dok pišete…

Ne pravim nikada čvrst koncept, zabavnije mi je da se prepustim likovima i onda me oni vode od jedne do druge situacije.

Završili ste Filološki fakultet(španski jezik i književnost) da li ste se ikada bavili svojim primarnim zanimanjem?

Kada sam došla do samog kraja studija shvatila sam da španski jezik i književnost nije „moja šolja čaja“. Ostao mi je drugi deo diplomskog ispita koji nikada nisam položila. Nadam se da će se na Filološkom fakultetu jednog dana osnovati Katedra za književnost za decu i mlade.

Obeležili ste stvaralaštvo za decu. Je li teško ući u mali veliki svet dece?

Deca neverovatnom brzinom detektuju foliranje. Takođe ne vole kad se odrasli ulaguju, koriste pogrešan žargon, pametuju i sl. Šifra koja otvara dečji svet glasi: iskrenost.

Na koji statistički podatak ste posebno ponosni, kada je Vaša karijera pisca u pitanju?

Ono što mi prvo pada na pamet jeste da je roman „Leto kada sam naučila da letim“ doživeo osmo izdanja. Mislim da je to veliki uspeh za dečju knjigu u Srbiji.

Vaše knjige su ušle i u lektiru osnovnih škola. Pripadate ipak omiljenoj…Čitate se a da nije pod mora se ili trebalo bi…

Tokom aprila bila sam gost u mnogim školama i bibliotekama, pa sam se i sama uverila da učenici rado čitaju obe knjige koje su ušle u lektiru: „O dugmetu i sreći“ i „Leto kada sam naučila da letim“. Moji romani su im polazna tačka za njihovo stvaralaštvo i neke nove ideje. Postavljaju mi vrlo zanimljiva pitanja, glume delove iz knjiga, crtaju likove, prave stripove, pojedini događaji iz knjiga ih inspirišu da napišu svoje pesme ili priče, pa čak i da snime kratke filmove.

Meni je lično, knjiga Seks za početnike, mali priručnik odrastanja, sazrevanja, edukacije. Osluškujete, istražujete i „upakujete“na sebi svojstven način. Imate li pri tom pomoć stručnih lica, psihologa, i sl…

Dok sam pisala pomenuti priručnik savetovala sam se sa dva psihologa, postojalo je devet verzija rukopisa, koje sam davala na čitanje mnogim tinejdžerima, roditeljima i nastavnicima. Osnovna ideja bila je da se kroz humor olakša odrastanje i da se mladi upozore na mračne strane seksa. Knjiga je objavljena 2000. godine i ubrzo je prevedena na preko 25 jezika (engleski, nemački, francuski, kineski…). Urađene su predstave u Beogradu (u Malom pozorištu „Duško Radović“ i u Omladinskom pozorištu „Dadov“), zatim u Sarajevu, Zagrebu i Stokholmu. Na osnovu knjige održan je projekat „Zlatan most“ u više od 60 škola u Vojvodini, koji je bio namenjen učenicima viših razreda osnovne škole, njihovim roditeljima i nastavnicima.

Kreativnost je dar. Kako je Vi negujete, gde sve pronalazite teme, inspiraciju…

Čitam knjige, gledam filmove, šetam po gradu, odlazim u prirodu, razgovaram s prijateljima, pratim društvene mreže… Ipak najveća inspiracija su mi moji unuci, deca iz familiji i učenici na književnim skupovima.

Koje Vi knjige čitate u slobodno vreme i ima li neke koju bi ste nam prporučili da je nikako ne promašimo…ili kojoj se Vi često vraćate?

Trenutno čitam „Porijeklo“ talentovanog Saše Stanišića, rođenog u Višegradu (1978) koji živi u Nemačkoj. Od knjiga za decu često se vraćam Mihaelu Endeu i njegovoj „Beskrajnoj priči“ koja se pominje i u romanu „Leto kada sam naučila da letim“.

Pišete vanvremenske knjige za sve one koji nisu limitirani godinama. Prvenstveno za decu, ali i bake i deke i roditelje….Prija li Vam to saznanje i kako odrasli reaguju na Vaše stvaralaštvo?

Povremeno mi pišu odrasli da su se uz moje knjige: slatko nasmejali, bolje razumeli svoju decu, efikasnije organizovali školski čas, pomirili se sa bratom ili sestrom, vratili se u detinjstvo, odlučili da se i sami oprobaju u pisanju za najmlađe, otkrili nešto novo o sebi i sl. Trudim se da ugrabim vreme i svakome odgovorim. Smatram da je razmena misli i osećanja veoma važna, naročito u savremenom svetu kada imamo sve manje vremena za druženje.

Volite li sajmove knjiga i taj direktan kontakt sa publikom i čitaocima?

Sajam knjiga pruža mogućnost za susrete pisaca i čitalaca. Za mene je bilo veliko iznenađenje kada sam kao gost sajma knjiga u Torinu (2021) upoznala svoju italijansku publiku. Bilo je i mladih i odraslih koji su došli na predstavljanje knjige „Leto kada sam naučila da letim“ prevedene na italijanski jezik. Do tada sam bila ubeđena da je taj roman lokalnog karaktera, ali posle sajma u Torinu promenila sam mišljenje.

Sve što radite je duhovito ali i edukativno. Kako uspevate da ta obično suprotna pojma, spojite ?

Kao dete volela sam da budem najpre učiteljica, a potom glumica i to komičarka. Danas u pisanju malo podučavam, a malo zasmejavam svoje čitaoce.

Da li pišete svakodnevno i imate li neko omiljeno doba dana za pisanje?

Moje omiljeno doba dana je jutro i tada sam najproduktivnija. Ne pišem svaki dan, jer osim pisanja imam obaveze u okviru svog udruženja „OK – obrazovanje i kultura“. Sa koleginicom Anom Pejović i drugim saradnicima organizujem različite programe i projekte u oblasti kulture za decu i mlade.

Mnoge Vaše knjge su prevedene na mnoge jezike. Da li deca pričaju „univerzalnim“jezikom ili je ipak do teme koju Vi napravite univerzalnom?

Deca nemaju problem u komunikaciji. Ako ne znaju neki jezik, naći će već način da se sporazumeju. Ukoliko smo iskreni i otvoreni i nas odrasle će lako prihvatiti u društvo, bez obzira čime se bavimo u životu.

Sve što pišete je obojeno humorom, svetlošću i osmesima. Sve je to ipak u Vama, ali isplivava…Odakle da odrasli crpe taj pozitivizam, često mi se čini da se mi, odrasli, ponašamao kao da su nam sve ladje potonule…Kako se Vi motivišete?

Igram se sa decom.

Vaše knjige su vrlo pažljivo ilustrovane. Ko ih je do sada sve ilustrovao. Na nekima ste saradjivali i sa Vašom ćerkom?

Najveći broj mojih knjiga ilustrovao je Dobrosav Bob Živković. Mi smo prijatelji i kolege više od 30 godina. Sarađivala sam i sa Dušanom Pavlićem i Tijanom Knežević, a od nedavno koleginica mi je i ćerka Ana Petrović. Osim što radi sa mnom, sarađuje i sa drugim piscima i gradi svoju karijeru kao strip autorka. U poslednjoj knjizi „Sto lica stolica“ učestvovalo je čak 22 domaća ilustratora i zato ovaj naslov smatram posebno zanimljivim i vrednim poduhvatom.

Sagledavajući sve ukupno što ste do sada uradili, čini se kao da ste postigli sve što se postići da. Imate li ipak neku neostvarenu želju, ili težite li da još nešto uradite što do sada niste?

Sanjam da napravim interaktivni muzej dečje književnosti.

Moram da pitam šta prirpemate, čime ćete obradovati Vašu publiku i velike i male u narednom periodu?

Biće to avanturistička knjiga za niže osnovce o ekologiji.

Olivera Marinković

Spread the love