Breaking

ORDEN OBAVEZUJE DA NASTAVIMO DALJE ISTIM TEMPOM

Intervjui / 4 marta, 2022

Vukica Lazović se školovala,  kroz svoje usmereno obrazovanje,  za voditelja programa. O poslu u medijima nije ni razmišljala, a onda je na pola studija, zbog sticaja okolnosti, počela da radi u radio MAG-u iz Obrenovca. Potom je malo sudbina  „promešala karte“, i ona se udajom, obrela u Čačku i počela da radi u lokalnim medijima. No, ovu vrlo zanimljivu priču  novinarke Vukice Lazović, čućete  iz prve ruke. Evo, šta je za Naj magazin  i naše čitaoce rekla: 

-Kako neko ko je završio Filološki fakultet, kako ste se obreli u novinarstvu?

Za nekoga ko je bio apsolutni antitalenat za matematiku i prirodne nauke nije bilo mnogo drugih mogućnosti. Svesno izbegavajući sve što ima veze sa računom, završavam  XIII beogradsku gimnaziju,  smer  spiker – voditelj programa (u to vreme je bilo aktuelno usmereno obrazovanje), koji mi je omogućio studije na svim društvenim fakultetima,  o poslu u medijima nisam ni razmišljala. Knjige i čitanje su oduvek bili moja velika strast, pa je studiranje književnosti bio logičan sled, ali iskreno ni posao profesora srpkog jezika me nije mnogo zanimao. A onda su se na polovini studija dogodile devedesete, sankcije, ratovi, inflacija, a u mojoj porodici radio je samo otac. Nekako u to vreme preko prijatelja upoznajem  vlasnika radia MAG u Obrenovcu, koji je tek krenuo sa radom. Čovek mi nudi posao spikera i to za pristojnu platu, mnogo veću od očeve, posao sam naravno prihvatila, ali kao nešto privremeno, međutim rodila se ljubav na „prvi pogled“ i evo traje do danas.

 

 -Kako su izgledali Vaši novinarski  počeci?

Kao što kaže poslovica „čovek planira a bog se smeje“,  ja sam mnogo toga isplanirala, ali onda se desilo valjda nešto što zovemo sudbinom, udaja za momka iz Čačka, preseljenje i potraga za poslom.  Videla sam oglas na lokalnoj televiziji i već  sutradan sam otišla na razgovor. Kao neko ko ima radno iskustvo, posle pet minuta bivam primljena i počinjem da radim, prvo kao prezenter i voditelj, a zatim i kao novinar.

 

-Dolazite nam iz Čačka, iz agencije koja se zove „Glas zapadne Srbije“?

Tako je, u Glasu zapadne Srbije sam od 2008. godine,  u  toj maloj – velikoj produkciji koja je dopisnik Prve tv,TV Pink, RTV, Tanjuga, Kurir tv, B92, i iz koje je nastala i prva regionalna novinska agencija RINA koja danas stoji rame uz rame sa Tanjugom, Fonetom i Betom. Sve to je osmislio i stvorio Gvozden Nikolić koji je kao i ja ostao bez posla kada su lokalne televizije u kojima smo radili prestale da postoje, jedna zbog loše privatizacije, a druga zbog prodaje i preseljenja u drugi grad.

 

-Raditi na terenu, nije lak posao. Da li bi ste ga ikada menjali za ono komforno sedeti u kancelariji i raditi?

Teren koji ja pokrivam je veliki, od Ljiga do Sjenice, a po potrebi posla nekada idem i dalje, to je teritorija 15 gradova i opština. Posao sam po sebi nije težak, ali kada ste na točkovima skoro svaki dan i kada bez obzira na vremenske prilike ili neprilike morate doći u pravo vreme na pravo mesto, naći način da vam se ljudi otvore, kažu pred kamerama to što vas zanima, onda sve to treba snimiti, izmontirati i poslati da na vreme stigne  za emitovanje onda  se može reći da je novinarski poziv veoma stresno  zanimanje.  Zbog toga ponekad sa zavišću gledam opštinske službenice i zaposlene u javnim preduzećima koje tačno u 15 sati doterane izlaze s posla, a ja recimo tek krećem na teren jer je nešto neplanirano iskrslo. A onda se desi da ne odem na teren dva, tri dana i već  se unervozim, mislim da još nisam zrela za kancelariju iako mi je 51 godina.

-Šta je merodavno i koji je kriterijum za vest koju objavljujete da bi bila interesantna i drugima, a ne samo lokalno?

Priča i poruka, moraju biti univerzalne, a opet obojene lokalnom bojom. Ljudske sudbine, priče običnog čoveka koji se bori,  tuguje i strepi, ali i slavi i raduje se uvek su zanimljive. A onda su tu i događaji, prirodne nepogode i na žalost u poslednje dve godine pandemija, sve su to teme koje zanimaju svakoga u ovoj našoj lepoj Srbiji. Nije samo Beograd Srbija, ima i te kako života i u unutrašnjosti naše zemlje i divnih ljudi, običaja, domaćinstava, prirode, sve su to teme za priloge.

 

-Koji je to trenutak od tih izveštaja sa terana, koji nikada nećete zaboraviti?

Ako treba da izaberem neke radosne trenutke onda je to sigurno priča o mladom bračnom paru, Dunji i Vladimiru Ristanović, koji su odlučili da se iz Beograda presele u novovaroško selo Ojkovica, koje je na žalost iako prelepo skoro sasvim opustelo. Tu se začeo i novi život i posle skoro 40 godina ponovo se začuo plač bebe, a za njima su počeli da se doseljavaju i drugi mladi ljudi. Ali, na žalost, uvek ću se sećati i porodica koje su u poplavama 2014. izgubile sve što su godinama sticali kao i klizišta u Bajinoj Bašti koje je predamnom odnelo dve kuće iz kojih su samo desetak sekundi pre rušenja spasavajući gole živote istrčali ljudi i deca.

 

-Novinari često imaju ulogu da apeluju na ljude da drugima upute pomoć. Da li Vam je drago, kada stvari pomerite sa mrtve tačke?

To je nešto što nema cenu i to je zapravo najveća nagrada u ovom poslu, kada zahvaljujući  prilogu pokrenete nešto sa mrtve tačke ili saznate da je upravo vaša priča pomogla da se nekome napravi nova kuća, uradi put ili obezbede lekovi. To je neverovatna radost, i brzo se zaboravi  sneg, kiša, ili vrućina i to što sam kući došla blatnjava, nekad i promrzla, to je ono što me sutra opet tera da sednem u auto i krenem dalje.

 

-Čini nam se da radite sa ekipom koja se poštuje i razume. Ko su Vam trenutno saradnici i da li ste uigrana ekipa?

Moja matična kuća je Glas zapadne Srbije u kojoj radi 12 divnih ljudi na čelu sa Gvozdenom Nikolićem koji je glavni pokretač svega, ali tu su i moje koleginice i kolege novinari i snimatelji i svi mi zajedno činimo tim koji fantastično funkcioniše. Kada uz  sebe imate ljude kojima verujete, onda je to porodica a ne posao. To je veoma važno, jer drugačije ne bi moglo, čim jedna karika popusti, puca ceo lanac, zato se mi čvrsto držimo jedni uz druge i nadograđujemo ono što smo vrednim radom uspeli da stvorimo.

-Televizijska forma je nešto po čemu se prepoznajete. Da li je to jedini vid prezentacije informacija kojima se bavite u agenciji?

Ljudi u Srbiji me prepoznaju po prilozima u informativnim emisijama koje se emituju na TV Pink čiji sam dopisnik, ali ja radim svakodnevno i na sajtu „Glas zapadne Srbije“, pišem vesti i za RINU, a u poslednjih godinu dana radim i kao prezenter u „Dnevniku zapadne Srbije“ koji se emituje na četiri lokalne televizije.

 

-Ponekad su atraktivniji kadrovi oni koji se nisu snimili od onih koji jesu. Pamtite li neki takav?

Za dobre kadrove zadužene su moje kolege snimatelji, retko im nešto promakne, ali ono što se dogodi posle snimanja, druženja, ali i situacije kad sve krene naopako i mimo plana, često budu živopisnije od snimljenih. Mislim da mi je i danas žao što nismo uspeli da snimimo niti da fotografišemo jednog prelepog jelena koji se odjednom našao pred našim autom, na sred puta. Bila je noć, moj kolega Jovan i ja vraćali smo se iz Priboja, težak dan je bio iza nas. Negde posle Pribojske banje, iz šiblja pored puta iskače jelen u svoj svojoj lepoti, sa raskošnim rogovima  i stoji ispred našeg auta. Baterija u kameri prazna, u telefonima takođe. Gledali smo se tako par sekundi, a onda je on odskakutao dalje u noć.

 

-Šta je ono u novinarstvu za šta bi ste rekli da je to stresan posao?

Za mene je najstresnije vreme, kada nešto mora da bude završeno i poslato do određenog  termina, ali i „teške priče“ iz domena crne hronike koje baš ne volim. Kako ostati ravnodušan kad majka u udesu izgubi jedino dete, ili kad ženu, majku četvoro dece muž pretuče do neprepoznatljivosti i ostavi je kod kontejnera sa smećem. Te slike me prate danima i nikada ih ne zaboravljam.

 

-Novinari često ne poznaju radno vreme. Da li Vam je to kao ženi, otežavajuća okolnosti?

To jeste veliki problem, jer praktično ništa ne možete da planirate, ne postoje neradni dani, praznici. Naročito je bilo teško kada su deca bila mala, bronhitisi, temperature, onda polasci u školu, pa pubertet, sve je to trebalo ispratiti, a ja ništa nisam htela da propustim, a nisam htela ni da odustanem od posla.  U to vreme suprug je krenuo u privatni posao, često je bio na putu, a na žalost i otac koji mi je bio najveća podrška i pomoć saznaje da boluje od karcinoma debelog creva koji je već metastazirao. Par godina posle njegove smrti razboljeva mi se i majka…trebalo je sve to preživeti, posvetiti svakom pažnju i uz sve to raditi ovaj posao. Trudila sam se da nikome ništa ne fali, ali sam zato ja sa mojih 1, 80 cm visine bila teška jedva 50 kilograma. Ipak, te okolnosti su me osnažile, a moje sinove formirale u samostalne i odgovorne ljude.

 

-Nedavno ste dobili  jedno zaista veliko priznanje. Čestitam, a moram i da  Vas pitam kakav je to osećaj kada znate da neko jako ceni ono što radite i da su vesti koje ste do sada plasirali i primećene? Na šta Vas obavezuje ova nagrada?

Hvala na čestitkama, Sretenjski orden je sigurno najveće priznanje u mojoj karijeri, naravno da sam ponosna, to je velika čast, ali i obaveza. Iskreno, ja to priznanje nisam očekivala, jer  su te nagrade do sada bile „rezervisane“ uglavnom za kolege iz beogradskih redakcija. Kada sam obaveštena da sam među dobitnicima, nisam smela nikome da kažem jer sam milsila da sam nešto pogrešno razumela.  Srce mi je bilo veliko kao kuća a svako ko kaže da nagrade nisu bitne, ne govori istinu. Naravno da je važno i to da  je rad i trud prepoznat  ali i da su vesti i prilozi koje sam uradila primećeni, jer to je jedan od bitnijih segmenata novinarskog zanimanja i smisao bavljenja ovim poslom. Ipak, moram da kažem da deo ove nagrade pripada i mojim kolegama snimateljima a najviše Jovanu Nikoliću koji  u poslednje dve ipo godine boji moje priloge nijansama koje najviše odgovaraju mom senzibilitetu. Iako su mu tek 23 godine, on odlično zna kako želim da izgleda priča koju snimamo i montiramo. Ali, pred nama je sada veliki posao, a orden obavezuje da nastavimo dalje istim tempom.

-Da li ste imali tremu posle svega, i da li više volite vi da radite priloge o drugima ili da rade prilog o Vama?

Treme je naravno bilo, ali one pozitivne, koja kod mene nestaje onog trenutka kada se uključe kamere. Ipak, više volim da ja budem ta koja pita nego da budem pitana, ali ne smeta mi ni da ponekad zamenimo uloge.

 

 

Olivera Marinković

Spread the love

Oznake: , ,



Olivera Marinković




Previous Post

KOBASICIJADA U TURIJI

Next Post

TESTIVAL





You might also like



0 Comment


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


More Story

KOBASICIJADA U TURIJI

Na kobasicijadi u Turiji, a ove godine, je 38 po redu, sada već tradicionalno domaćini naprave, kobasicu za Ginisa. Naime,...

February 27, 2022