CIPELE KROZ ISTORIJU

Cipela je obuća koja je imala svrhu, a ona se ogledala u zaštiti stopala  Najstarija cipela, stara je oko pet i po hiljada godina I pronađena je u jednoj pećini u Jermeniji.

Sasvim fina, jednodelna, od kravlje kože, a očuvana zahvaljujući okolnosti da je bila zatrpana ovčijim izmetom. Veruje se da su se čak i tada cipele razlikovale, kako bi se razlikovali i pripadnici različitih plemena. Takođe, ljudi su na različitim kontinentima nosili i različite tipove obuće. Različiti narodi, različiti modeli!

Indijanci su u Severnoj Americi nosili mokasine od bivolje kože.

Egipćani se nisu previše trudili oko svojih cipela jer im je klima dozvoljavala da nose  preteču današnjih „japanki“, a pravili su ih tako što bi za kalup uzeli otisak stopala iz blata, pa zatim na osnovu toga od papirusa i gajtana od lišća palme pravili papuče. Pošto su im cipele bile dekoracija a ne potreba, voleli su i da nose puki izgovor za cipele po imenu Kleopatra, zapravo ukras za stopala.

Kako su Egipćani imali sklonosti da sve objekte pretvore u pokazatelje statusa, i cipele su doživele takvu sudbinu. Pored toga što su one kvalitetnije, logično, bile namenjene plemstvu, i boja cipela je bila indikator bogatstva – zlatna i srebrna su, tradicionalno, bile boje za vladare, dok su pastelne boje bile rezervisane za plemstvo. A crvena i žuta za srednju klasu, a robovi i sirotinja nisu ni imali šta da obuje, te su uglavnom bili bosi.

Grci su u početku obuvanje obuće smatrali primitivnim činom i bogohuljenjem. Koristili su ih eventualno glumci, ako bi uloga zahtevala da budu viši nego što već jesu. Svi su bili bosi, uključujući i  bogove. Čak je i onaj nesrećni Filipid koji je optrčao 43 kilometara da bi javio Atinjanima da su pobedili to odradio bosonog. Doduše, odmah posle tog podviga je i umro. Ne zna se kada su prihvatili obuću, ali čim su ih prihvatili, dodali su i pravila za njihovo nošenje – recimo, cipele su se nosile isključivo van kuće. U zatvorenim prostorima su svi hodali bosi. Takođe, svaka grupa građana je imala svoj model cipela, različite cipele su nosili  glumci, neveste, sveštenici, vojnici … Robovi su nosili torbe pune cipela za svojim gospodarima.

Dok su se Grce je interesovala lepota cipela I pravila za njihovo nošenje,   Rimljani su bili praktični, koji su od cipela zahtevali izdržljivost – mnogo zemalja je valjalo pokoriti u cipelama!. Kod Rimljana je crvena boja bila rezervisana za vladara, crna i bela za senatore, a  svetle i pastelne boje za dobrostojeće ljude, dok robovi nisu nosili cipele, već samo da bi gospodari mogli da se preobuju.

Srednji vek je, represivan a i prljav i blatnjav, uveo cipelu za zaštitu stopala, pa je jedna vrsta nanula bila obavezna za kretanje van kuće. Namena im je bila da zaštite cipelu unutar njih od izmeta koga je bilo, na ulicama po srednjevekovnim ulicama. U jednom periodu su usvojili modu šimika koje su

doveli do besmisla dužinom šiljaka. Sam model su pokupili od krstaša, ali su dodali i jedan smeo detalj: voleli su da na vrh šiljka obese praporce kada su u „specijalnom“ raspoloženju. Koliko god da je to bio zabavan prizor, crkva očigledno nije bila impresionirana tim detaljem, pa su dali sve od sebe da zabrane takve cipele. Sledeći, novi model  obuće, bile su takozvanim medveđe kandže  koje su gabaritima  opravdavale svoje ime a pravile su se od izdašnih količina svile, brokata ili baršuna, kojima su bile i obilato postavljene.

Kraljica Elizabeta i šesnaesti vek nisu doneli bog zna šta novo u pogledu obuće. Čistoća ulica i dalje nije bila na zavidnom nivou, pa su se visoke nanule, samo mnogo više, i dalje visoko kotirale, premda su žene mogle da ih nose samo uz asistenciju sluškinja. Crkva je opet, njima bila očarana, jer, ako cipele sprečavaju ljude u hodanju, o ostalim bezbožničkim aktivnostima, poput plesa, mogu samo da sanjaju.

Sedamnaesti vek je bio uzbudljiv i za muške cipele, zahvaljujući malenom Luju XIV, pa su u mušku modu na velika vrata ušle lepe cipele sa crvenom potpeticom.

Žene su razvile sklonost ka što sitnijoj pojavi pa su steznicima obavijale trup a maramama stopala ne bi li bila što manja, da bi stala u malene cipele, ništa manje kitnjaste  od muške varijante.

Tek su u devetnaestom veku žene dozvolile sebi da udahnu i ispruže prste na nogama. Štikle su izašle iz mode a imperativ je bila udobnost. Cipele su se pravile od svile i ostalih nežnih materijala, i bile su u odgovarajućim nežnim bojama. Doduše na oko i nisu bile nešto, ali to i nije bilo potrebno ako se uzme u obzir da su ih haljine uvek prekrivale.

Dvadesete godine prošlog veka su unele revoluciju u vidu kaišića. Bilo poprečni ili u obliku slova T, svrha im je bila da održe cipelu na nozi tokom celovečernjeg plesa, u kome su žene najzad neometano uživale.

Ratne, četrdesete godine, je logično obeležila restrikcija svega. Između ostalog i kože, koja se koristila samo za obuću vojnika, pa je ta era odnela nebrojeno krokodilskih života. O čarapama žene nisu mogle ni da sanjaju. Amerikanke su dobile i regulativu po kojoj cipele ne smeju da imaju potpeticu višu od tri centimetara, a bilo je dozvoljeno samo šest boja. Sve u svemu, teška vremena za sve, pa i za obuću.

Šezdesete su nadoknadile sve u čemu se u četrdesetima oskudevalo. Po prvi put se pojavljuje tanka štikla, onakva kakvu danas nosimo, a u modi su bili duboki „dekoltei“ za prste i blago špicaste cipele. Tinejdžerke su tada prvi put šetale danas opet popularne „oksfordice“.

Sedamdesete godine su opet vratile visoke potpetice u modu.

Savremeno doba je izbrisalo sve granice. Obuva se sve što vam zapadne za oko.  Klasične,  salonke, oksfordice, platforme, šimike, sve se nosi. Pored toga radi se i na probijanju granica, pa cipele nikada nisu izgledale više futuristički, ali je ženama I muškarcima  ostavljeno na izbor da li će se držati proverenog retro stila ili zagaziti u futurizam.