Nikola Demonja je srpski saksofonista, a poznat je i kao suprug naše poznate pevačice, Ane Štajdohar. Rođen je u Sisku, a živi u Beogradu. Zbog rata je napustio rodno mesto, odrastao je na Novom Beogradu, a studirao u Amsterdamu. Sa Anom je oformio bend i 2010. godine su počeli da nastupaju u emisiji Veče sa Ivanom Ivanovićem. O svemu tome i još mnogo čemu, razgovaramo sa Nokolom u Naj magazinu.
Da li je Vaš prvi koncert sa velikom zvezdom bio sa Zdravom Čolićem na Marakani? Kakva su Vam iskustva sa tog nastupa? Kakav je Čola?
Moj prvi koncert sa Zdravkom je bio 07.4.2007. u Stokholmu. Marakana je bila moj 6. koncerti sa njim. Za mene to je najvažniji i najveći koncert koji sam u životu odsvirao. Od tada je prošlo dosta godina i nastupili smo zajedno preko 200 puta, širom sveta, ali Marakana je ipak za mene najlepše i najznačajnije iskustvo.
Zdravko je baš onakav kakvim ga ljudi vide. Komunikativan, veseo, zabavan, druželjubiv. Voli svoje pesme, voli svoju publiku, voli svoj posao. Zato i traje koliko traje, i sa istim žarom nastupa danas kao i kada sam ga prvi put video na bini uživo.
Kako je to biti zajedno u bendu sa suprugom? Uspevate li da odvojite porodični i poslovni život?
Dupla zarada, dupli problemi. 🙂 Mi smo od samog početka maltene u svemu zajedno, tako da smo navikli na to i dobro se slažemo. Najveći problem nam predstavlja čuvanje dece kad moramo da putujemo zajedno, sve drugo rešavamo lagano.
Sarađivali ste sa velikim umetnicima sa naših prostora kao što su, pored Čole, i Vlado Georgiev, Sergej Ćetković, Aleksandra Radović, Aleksandra Kovač, Aleksa Jelić, Željko Vasić, Tijana Bogićević i mnogi drugi. Na čijem koncertu Vam je bilo najlepše iskustvo?
Strašno sam se lepo proveo na mnogim koncertima gorepomenutih kolega. Divno iskustvo sviranja u Sava centru sa Željkom Vasićem, u Sarajevu i Novom Sadu sa Sergejem itd, ali najsimpatičniji koncert mi je Niš, 03.9.2005. sa Vladom Georgijevim, jer je to moj prvi veliki koncert u životu, i tada sam, još kao student, kupio novi instrument, na kom i dan danas sviram, tako da sam em napokon dobio instrument kakav zaslužujem, em ispunio veliku želju da zasviram sa Vladom i njegovim bendom.
Da li biste i sa kim voleli da sarađujete od stranih izvođača?
Kao klinac sam maštao da sviram sa Stingom, kao i sa grupama Dire Straits, Earth, Wind and Fire, sa Filom Kolinsom, itd. Želje su mi iste i danas. Među novim i modernim izvođačima se nije pojavio niko ko me specijalno interesuje. Popularna muzika danas je dosadna, predvidiva i tužno prazna. Čast retkim izuzecima.
Kako je došlo do saradnje sa Ivanom Ivanovićem?
Ana je srela Ivana na nekoj žurki pre mnogo godina, a on je nas znao iz emisije Karaoke obračun. Ivan joj je rekao kakvi su mu planovi i nas dvoje smo okupili bend i otišli na audiciju na tadašnju FOX televiziju. Nisam imao dilemu da li će nas da izaberu iskreno, jer smo okupili baš dobru ekipu koja, uz neke promene, sjajno funkcioniše i dan danas. Znao sam da se nešto veliko sprema čim sam upoznao Ivana, tada na audiciji, ali iskreno nisam mogao ni da zamislim da će da ode ovoliko daleko, da će da traje ovoliko dugo, da će na kraju krajeva možda i najviše da definiše naše poslovne živote od svega što smo ikada radili.
Koliko Vas je koronavirus poremetio u radu i u životu generalno?
Izgubio sam nekoliko dragih i bliskih prijatelja u veoma kratkom vremenskom periodu. Svi smo nekoga izgubili, nažalost. Takve turbulencije sigurno ostavljaju nesagledive posledice i na pojedinca, i na društvo. I sam sam preležao to zlo. Preneo ga ocu i sinu. Srećom, izvukli smo se sva trojica bez posledica. Otac i ja smo vakcinisani, inače je veliko pitanje kako bi bilo. Umesto da putujem svetom i radim svoj posao, sveden sam na preživljavanje zahvaljujući Ivanu i njegovoj emisiji. Ovo stanje je teško sranje, koje devastira čitav svet, čovečanstvo, i nadam se da će, ko god da je ovo napravio i pustio među nas, da gori u večnom paklu.
Dobili ste ime po narodnom heroju Jugoslavije Nikoli Demonji. Da li biste želeli reći nešto o tome?
Nisam, dobio sam ime po mom tati, a moj tata je ime dobio po narodnom heroju Jugoslavije Nikoli Demonji. Nikola je bio brat od strica mog pokojnog dede Stojana. U Srbiji se ne zna mnogo o njemu, jer nas je tadašnja Jugoslavija nažalost izdelila po republikama. On je zapravo narodni heroj naroda koji više ne postoji, a to su Srbi sa područja Hrvatske. U Srbiji nedovoljno poznat, a u Hrvatskoj, koja se navodno diči “svojim” (srpskim) antifašističkim pokretom, dok uzvikuje: ,,Za dom spremni”, srušili su mu spomenike, a škole i kasarne koje su nosile njegovo ime preimenovali. Što je u principu i ispravno, njihove bi škole i kasarne trebalo da nose imena ustaških oficira i vojnika koji su ljubili Hitlerove čizme i klali civile, starce, žene i decu. Svaka država ima svoje heroje.
Kakvi su Vam planovi za dalji rad? Imate li nešto novo u planu, neki singl sa Anom?
Trenutno sviram, pored Zdravka, Ivanove emisije, i moje supruge, još samo u grupi Džejms Braun tribjut. I ne nameravam da sviram više sa bilo kim u narednom periodu. Počeo sam, sa kolegom Goranom Germanom i još par ljudi među kojima je i moja supruga, da radim na muzici za jednu domaću seriju. U pitanju je saradnja se divnim Nikolom Kojom. Radimo punom parom, zabavljamo se i nadam se da ću u budućnosti imati još mnogo prilika da radim ovaj posao, jer sam se u njemu pronašao isto koliko i u sviranju koncerata i nastupima, ako ne i više.
Poruka čitaocima Naj magazina?
Vakcinišite se. Svi želimo da nam se vrati normalan život.
Sanela Dimitrijevć
Oznake: Naj magazin, Nikola Demonja, Sabeka Dunutruhevuč