Bane Jelić je muzčar, koji je svoju karijeru gradio decenijama. Svirao je u grupi ,,Viktorija’’, ,,Neverne bebe’’ i ,,Osvajači’’. Uz muziku bavi se i pisanjem, objavio je do sada tri knjige, i slikanjem, te je do sada imao 15 samostalnih izložbi, od toga 3 u Beogradu. Sa velikim zadovoljstvom smo porazgovarali sa njim, jer on i te kako ima šta da kaže našim čitaocima.
Ja bih da krenemo od slikarstva. U toku je izložba, 15. samostalna inače, a 3. samostalna u Beogradu…koliko ste je pripremali? Kako je proteklo otvaranje?
-Ova serija slika je nastala u toku 2021. godine, a sa pripremama za izložbu sam krenuo petnaestak dana pre otvaranja. Ima puno važnih stvari u organizaciji, od reklame do svih detalja u samoj galeriji i bašti gde smo napravili romantičnu atmosferu. Nije bilo lako skupiti moje kolege i poznate ličnosti, jer je bio jul mesec, a skoro svi su na odmoru ili rade vikendom. Ipak sam zadovoljan. Bilo je oko 70 ljudi. Izložbu je otvorila novinarka Aleksandra Đurišić, a posle toga je nastupao duet simfonijskog orkestra: koncert majstor Boris Rabuzin i prva violina Nikola Đuričanin. Posle otvaranja u galeriji, sedelo se u bašti muzeja u prijatnoj atmosferi uz dobru muziku.
Kako se zove izložba i gde je možemo pogledati i do kada?
-Izložba se zove ,,Rapsodija na platnu’’. Može se pogledati do 20. avgusta u Pedagoškom muzeju u Ulici Uzun Mirkova 14. Radno vreme je od 10 do 18h, radnim danima osim ponedeljkom, tad ne rade, i subotom do 15h.
Počeli ste da slikate u detinjstvu…
-Pa dobro…ne baš u detinjstvu, nego ‘94. godine, kao mlad čovek sa 27 godina. Tada sam svirao sa grupom ,,Neverne bebe’’, pa nisam imao vremena da se toliko posvetim slikanju. Tek 2016. godine sam počeo profesionalno da se bavim slikarstvom.
Da li se na Vašim izložbama mogu kupiti slike i ko su kupci Vaših slika?
-Da, to je i prodajna izložba slika. Više mojih radova može se pogledati na ,,SerbianaArt – Jelic Bane’’, gde je online prodaja. Tu za sada ima oko 100 mojih radova. Nema određenih profila mojih kupaca. To su sve veoma različiti ljudi iz različitih profesija. U svakom slučaju to su ljudi koji vole umetnost.
Bavite se apstraktnim slikanjem i slike su većeg formata. Kakve poruke šaljete kroz svoje slike?
-Na izložbama su slike većeg formata 120×100 i 100x100cm, a inače radim i manje formate. Meni je važno da je slika lepa, da zrači pozitivnom energijom i da je svakome prijatna kad je pored nje. Zar to nije dovoljno? Biti pozitivan, snažan, sa vibracijama ljubavi. Pa eto neka to bude poruka: ,,Život je lep’’ ili ,,Carpe diem’’!
Krenuli ste davne ‘94, pa ozbiljnije 2016. Da li Vam je slikanje bio neki beg od stvarnosti, put u maštu i kreativnost ili..?
-Pisao sam 3 godine knjigu i u tom periodu imao sam jak naboj i želju da crtam grafike, koje su me ubrzo odvele do slikanja portreta uljem na platnu i pastelom. Tačnije, književnost me je postepene gurkala nazad u slikarstvo…ne znam zašto…ili je možda kriva genetika, pošto mi se majka bavila slikarstvom, a otac, pak, muzikom. Šta reći…😊
Do sada ste napisali i tri knjige, a pišete još dve. Kako ide pralelno pisanje, slikanje i sviranje?
-Napisao sam jednu knjigu ,,Ognjeno ogledalo’’, koja je objavljena 2017. godine za ,,Logos’’. Imam još dva romana koja nikako da završim. Naučio sam da koordiniram sa sve tri umetničke grane ili kako ja to shvatam kao ,,Triple art’’ – tri u jedan ili jedan u tri.
Da li planirate i imate skicu/sinopsis onoga što želite ili samo ideju pa kuda Vas odvede?
-Dok sam slikao portrete na platnu koristio sam skicu. Ja sam umetnik koji ne voli šablone već voli da improvizuje ili kao Odisej da putuje u nepoznato, da iznenađujem samog sebe, ispitujući nove granice. Apstrakcija je idealna za ovakav pristup slikarstvu. Mada, priznajem, u početku nisam baš najbolje razumeo apstraktno slikarstvo niti sam ga cenio sve dok nisam zaronio u sve to i uvideo gomilu poteškoća koje su bile izazov. Dosta svojih slika prebrišem ili bacim ako smatram da nisu ispale kako treba, što govori o mom kritičkom pristupu.
Kažu da se kroz pisanje izbacuju sve negativnosti i frustracije ili imate unutrašnju potrebu da slike Vaše duše prebacite i drugima da ih dotaknu…
Moj stil pisanja je nadrealizam ili se pomalo žanrovski ne može formulisati. To je vrlo nezgodan pravac i nije tu samo stvar duše. Puno tu treba i umovanja da se sve lepo sklopi, a da nema nekih zakrčenja ili banalnosti. ,,Ognjeno ogledalo’’ je knjiga koja je pisana u nadrealističkoj formi. Pisana je u malim monodramama, u malim dramama, poeziji, prozi sa puno akrostihova, akroteleutona, mezostihova, pa i carmina figurata. Puna je iznenađenja, a to me ispunjava. Obiman predgovor pisali su Dragoslav Bokan i Dejan Nikolić.
Kakve su reakcije ljudi koji čitaju Vaše knjige, generalno na Vaš dosadašnji rad?
-Na tržistu nema puno knjiga nadrealizma. Kao da je ta forma izumrla. Današnji čitaoci su ili zbunjeni ili ne znaju šta da misle. Očekuju ravnolinijsko pisanje sa lakim notama realizma. Ipak, oni koji prate taj pravac mogu da osete visok nivo stvaralaštva, od tragedije do komedije sa elementima duhovnog podviga. Porede me sa Velimirom Hlebnjikovim, Džejms Džojsom, Harmsom.
Kad će i one dve nezavršene da ugledaju svetlost dana?
-Imam devojčicu od dve i po godine, koja traži puno mog vremena, a moram priznati da u poslednje vreme više sam posvećen slikarstvu. Imam želju da privedem kraju svoje romane samo da nađem pravo vreme i krenem, a kad krenem obično to i završim.
Da popričamo malo i o Vašoj prvoj i najvećoj ljubavi – muzici. Rano ste počeli i sa sviranjem…
-Počeo sam sa deset godina da sviram gitaru, a prvu ploču sam snimio sa nepunih 16 godina sa rok grupom ,,Magično oko’’. Na tom albumu je producent bio Željko Bebek iz grupe ,,Bijelo dugme’’.
Zašto baš gitara?
Moj otac je svirao gitaru i stričevi su svirali i imali tamburaški orkestar, pa nije ni čudo što sam i ja počeo tako rano. Genetika je čudo.
Svirali ste u našim najpoznatijim bendovima, pa ste se sad odlučili na solo karijeru?
Svirao sam sa ,,Viktorijom’’, ,,Nevernim bebama’’, ,,Osvajačima’’ itd, ali u stvari ja sam uvek imao solo karijeru uz sve te bendove sa kojima sam svirao od 1997. godine pa do sada. Objavio sam 6 albuma, kako instrumentalnih tako i vokalnih, a planiram da ih snimim bar još toliko.
Jedno vreme ste živeli i van zemlje i tamo ste se bavili muzikom i imali muzički studio?
Godine 2007. preselio sam se za Stockholm i tamo sam sa prijateljem imao veliki profesionalni recording studio. Snimali smo dosta rok i pop bendova. Bio sam zadužen za producentski deo posla i imao sam susrete i saradnje sa dosta poznatih švedskih bendova. Radio sam i svirao tamo, ali ipak 2010. godine sam se zbog privatnih razloga vratio u Beograd i ubrzo ponovo ušao u grupu ,,Osvajači’’.
Muzika je univerzalni jezik. Da li je do upornosti ili do nečega drugog zbog čega niste krenuli van granica zemlje i počeli da pravite karijeru?
Još kao mlad muzičar imao sam želju da idem za Ameriku i upišem G.I.T. muzički institut, ali moj otac nije bio za to. Kasnije sam snimio moj prvi instrumentalni CD za PGP-RTS i za taj album bila je jako zainteresovana „Dream Catcher records“, diskografska kuća iz Engleske. Međutim, zbog nekih delova iz ugovora nije došlo do saradnje. Svirao sam sa jednim od najboljih gitarista svih vremena Stiv Vajem (Steve Vai) i to je nešto jako značajno za moju karijeru. Jednostavno moj tok života nije išao u pravcu osvajanja sveta iako je svet u meni na nivou muzike bio veoma prisutan i još uvek je.
Slikate, pišete, a kada da od Vas očekujemo nešto novo muzički?
Od kad je počela ova pošast koronavirusa, objavio sam tri spota i sada trenutno montiramo i četvrti, a to je instrumental koji će biti gotov, nadam se, početkom septembra.
Da li planirate da iznenadite one koji prate Vaš rad nekom novom umetnošću?
Ja sam posvećen i sedim na tri umetničke grane, ali bojim se, kad bi bila i četvrta postojala, da bi to bilo too much. Hajde da otkrijem da ipak ima još jedna koja je kruna ili vrhunska umetnost, a tako se zove i moj poslednji instrumentalni spot, a to je Pravoslavlje ili tačnije Orthodox warriors.
Olivera Marinković
Oznake: Bane Jelić, Naj magazin, Olivera Marinković