BOLJE DA UČIMO IZ TUDJIH, NEGO IZ SVOJIH GREŠAKA!

Vjera Mujović, naša istaknuta filmska i pozorišna glumica, doktor nauka, pisac i scenarista, neko ko se nesebično daje u svemu što radi. Kulturnom diplomatijom širom sveta svoju domovinu njenu kulturu i običaje predstavlja u najboljem mogućem svetlu. Za čitaoce ,,Naj Magazina“ otkriva kakav je osećaj biti najmlađi dobitnik ,,Vukove nagrade“, kako svoja iskustva i istraživanja nesebično deli sa svojim kolegama, a to sve radi jednog cilja —  da bi nešto učinila za boljitak svoje domovine.

Vaše detinjstvo obeležile su profesorka klavira Vedrana i učiteljica Anđelija. Koje su to vrednosti koje su Vam one usadile, a koje je ,,mala“ Vjera zadržala i dan danas?

-Upornost, istrajnost, radinost, ali (trudim se) i delikatnost.

Našoj široj publici poznati ste kao uspešna TV i pozorišna glumica, ali je javnosti manje poznato da ste doktor nauka, pisac i scenarista. Pored svih poslovnih obaveza u čemu nalazite mir i gde je Vaše najsigurnije utočište?

-Porodica i prijatelji su, svakako, moje utočište, a pored toga u tišini, muzici, čitanju, pisanju, hodanju, gledanju filmova i serija. Ništa posebno. Sve — beskrajno jednostavno.

Iz rodne Podgorice dolazite u Beograd da ostvarite svoj najveći san i postanete glumica. Pored mnogobrojnih uspešnih uloga koje ste ostvarili na daskama koje zivot znače, šta je to što na sceni možete da pokažete, a šta se u privatnom životu nikada ne biste usudili?

-Ne psujem ljude i nisam gruba, ne ogoljavam se ni u doslovnom ni u prenosnom smislu pred ljudima koji mi nisu bliski. Scena je prostor moje slobode. Mnogo više mogu na sceni nego u životu. Na sceni urlam, vapim, vrištim, mogu da budem zla, drska i pogana.

Jako ste vezani za Beograd i Srbiju, a zbog posla i privatnih obaveza često putujete. Šta Vas u inostranstvu asocira na našu zemlju i naše ljude?

– Naše ludosti, hrabrosti, naša neustrašivost. Hrabar smo mi narod, ne mislimo na sutra, što je dobro, najčešće. Mnogo ima velikih ljudi i u Srbiji, ali i van njenih granica. Stranci im se dive pre nego mi, domaći. Oni se ne gorde, ali mi treba na njih da budemo ponosni.

Odigrali ste nebrojano mnogo uloga. Koliko Vas određeni likovi inspirišu da ipak možete da naučite nešto od njih igrajući ih?

-Svakog dana učim —  i na pijaci, i u vulkanizerskoj radnji, na snimanju… ali kako je pisao Ivo Andrić: ,,Pisac treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe“. Učimo iz knjiga, učimo od likova koje igramo. Bolje da učimo iz tuđih, nego iz svojih grešaka.

Puno radite i jako ste posvećeni poslu, a kada nađete malo slobodnog vremena, gledate da to bude kvalitetno upotrebljeno. Šta je to što Vama pričinjava najviše zadovoljstva i u čemu najviše uživate?

-More, još draže i je zimi, sunce, talasi…knjige, prijatelji, filmovi, ljuuuuuubav…

Svestrani ste umetnik, ostavili ste veliki trag u pozorištu, na filmu ali i u oblasti književnosti, prevodilaštva, muzike i naučno-istraživačkom radu. U kojoj vrsti umetnosti se najbolje snalazite i šta je to u čemu najviše dajete sebe?

-Sve je to kod mene povezano i nedeljivo. Naučno-istraživačkim radom počela sam da se bavim iz potreba da pokažem da umetnici aktivno rade na lepšoj slici Srbije — nijedan menadžer kulture ne može da uradi više od samih umetnika. Zaboravite strategije, jer jedino umetnost ima snagu da dodirne naše emocije. Nemanja Radulović, Kusturica, Isidora Žebeljan i čitava armija umetnika… Ovde moram da dodam i Novaka Đokovića, koji je virtuoz svoga posla, maestro sporta, duha i duše!

Ne možemo da ne spomenemo ,,Vukovu nagradu“, koja Vam je uručena 25. februara 2020. god. za izuzetne zasluge u stvaralačkom radu na širenju kulture, obrazovanja i nauke u Republici Srbiji i svesrpskom kulturnom području. Čestitamo!

Kako ste se osećali prilikom uručivanja nagrade i da li ste bili spremni za tako veliku nagradu?

-Bila sam veoma dirnuta i zahvalna predlagačima. Jedan sam od najmlađih dobitnika. Veoma me je obradovalo ovo priznanje. Mislim da su nagrade povod za preispitivanje, za nove izazove.

,,Malu crnu haljinu“ napisali ste prema biografiji Koko Šanel. Koliko je bilo teško uobličiti i približiti publici jednu tako ekscentričnu kreatorku?

-Koko Šanel me nije zanimala kao kreator, kao modna ikona. Upravo je govorila da ne postoji moda, već postoji stil. Ona se borila za nezavisnost i slobodu žene. Borila se da žene budu radna bića, da ne zavise od duha vremena, muža ili ljubavnika. Da svoju sudbinu uzmu u svoje ruke. To je i ogromna odgovornost. Koko je bila i protiv potrošačkog mentaliteta, volela je staru odeću i tvrdila da treba da imamo malo stvari. Bila je veliki dobrotvor — kada je zaradila novac, podržavala je umetnike i umetnost. Imala je mnogo ljubavnika, ali volela samo dva muškarca. Na kraju je umrla sama i usamljena u hotelu ,,Ritz’’, u kome je i živela. Moj komad je o radu, slobodi i nezavisnosti žene, o strahovima, čežnjama, ljubavi i samoći jedne žene, ili — svake žene.

 Do sada se kod nas nije niko na ovaj način bavio likom ove slavne dizajnerke i ikone stila, a Vi ste autorka i producentkinja ovog komada. Zajedno sa velikom divom Radom Đuricin oživele ste lik žene koja je u svakom smislu bila ispred svog vremena. Koji je motiv za jednu tako ozbiljnu predstavu?

-Namerno sam želela da lik Koko Šanel bude prikazan kao dvostruki, igramo je Rada Đuričin i ja. Htela sam da prikažem suočavanje jedne žene sa samom sobom, sa svojim sumnjama i strahovima, sa mladošću, zabludama, iluzijama, greškama…

Na našu predstavu dolaze uglavnom žene. Često kažu da se slažu sa njenim stavovima. To prepoznavanje i identifikacija je meni dragocena.

Snimili ste i dva muzicka CD-a na francuskom i ruskom jeziku. Da li nam možete reći nešto više o tome?

-To su bili moji mali muzički izleti. Drago mi je da sam sarađivala sa Isidorom Žebeljan, koja nas je nedavno napustila. Prerano. A takav talenat. Gromada. Napravile smo multimedijalni projekat ,,Viens’’ (Dođi!), na francuskom, o jednoj Srpkinji koja čeka jednog viteza da je nađe, pronađe u Srbiji. A ruske pesme pevala sam sa Galinom Kostovom  — 11 tužnih ruskih pesama. CD ima naslov ,,Zachem’’ ili ,,Zašto’’? Upravo to pitanje se ne postavlja kada je kraj ljubavi… Zato i ovaj CD!

Koje knjige su obeležile Vaš život, a kojima se i dan danas rado vraćate?

-Čehov, sav, a posebno njegove kratke priče, ,,Idiot’’ Dostojevskog, Marina Cvetajeva, Crnjanski,,Roman o Londonu’’…

Kao darovit pisac i jako poznata glumica, možete li nam reći da li se te dve umetnosti susreću u nekim poljima?

-Glumac ima dva sredstva svog izraza — glas i pokret. Reč i telo. Iako se predstava može napraviti i od telefonskog imenika, zastupam stav da bez dobrog teksta, nema dobrog pozorišta, bez dobre ideje, nema smisla u teatru, nema suštine. Zato je teatar neodvojiv od dobre literature, od pisanja, od književnosti. To je beskrajno povezano.

Koji je Vaš motiv bio za bavljenjem kulturnom politikom i diplomatijom i koliko Vas je to iskustvo obogatilo?

-Ne volim da prevlada samokritika i defetizam, ne podržavam nihilizam. Znam da imamo bisere koji iz morskih dubina treba da izađu na svetlost pozornice. Oni su ta lepša slika Srbije. Imamo mnogo divnih umetnika, imamo divnu mladost koja dolazi i koja će proneti i pronositi slavu i lepotu. Mladi koji pronose slavu na mnogim muzičkim i matematičkim takmičenjima, naši predavači i profesori na stranim univerzitetima, naši naučnici, umetnici u matici ili u svetu. To je sve kulturna diplomatija. Delanje i praksa! To je važno. Imala sam mnogo divnih i nezaboravnih susreta na gostovanjima, na festivalima. To je pravo bogatstvo. Imala sam potrebu da svoja iskustva i istraživanja podelim sa svojim kolegama, institucijama, da bih nešto učinila za boljitak svoje domovine.

Osoba ste koja je sklona avanturama. Koje su to avanture koje možemo očekivati od Vjere Mujovic u budućnosti?

-Neka to bude iznenađenje! Ja često i samu sebe iznenadim.

Maja Mijatović