ČESTITKA

A nije to bilo tako davno, samo pre tridesetak godina …

-Jesi li kupio čestitke?

-Nisam još …

-A kada misliš, pogledaj koji je datum! Stići će im za Vaskrs ako ne požuriš!

I onda se tiskam oko improvizovanih tezgi duž Zmaj Jovine ulice tražeći čaroliju koja će obradovati naše prijatelje, rodbinu, i onog deda ujaka u Sidneju za koga niko ne zna da li je živ. Nema veze, poslaćemo i njemu čestitku, da vidi da ga nismo zaboravili. Vasilije se zove? Za njega sam uvek birao nasmejanog Deda Mraza sa crvenim nosem i rumenim obrazima. Čestitka je morala da bude na preklop, i obavezno kao takva da ide u koverat, beli. Pravougaonog oblika ako je moguće, nekako je bilo otmenije. Za pešadiju od rodbine sam birao one glazirane sa nasmejanim dimnjačarima sa detelinom medju usnama i čašom šampanjca u rukama. Iz džepova bi mu ispadale potkovice i zlatnici. I Sneško Belić je dolazio u obzir, onaj sa crnim cilindrom i crvenim šalom oko struka, pardon vrata. Biram i one sa zimskom idilom, planinski krajolik pod snegom, neke kuće sa aktivnim dimnjacima u sumraku, a u prvom planu su jelen i par zečeva koji posmatraju tu idilu u daljini. Nisam mogao da zaobiđem ni one sa sjajnim lampionima, ukrasima za jelku i prskalicama u punom sjaju.

-Daćete mi pet ovih sa promrzlim Deda Mrazom, pet sa ovim malim odžačarem, može i pet od ovih srećnika podno Alpa što se ne plaše urvina.

-Želite li prskalice u boji?

-Kako da ne, i tri pakovanja komfeta da se moja mati obraduje, lampione na izvlačenje, one sečene. Od ukrasa za jelku imamo sve sem samog vrha. Može li u obliku zvezde?

-Može. Uzmite i ove srebrne, plave, crvene i zlatne imitacije borovih grančica za kićenje jelki, biće bogatije.

-Da, da može…nego, zaboravio sam i one čestitke sa polu dogorelim crvenim svećama i istrgnutim trideset prvim danom decembra iz kalendra. Ima li takvih?-

-Ima, naravno …a imamo i petarde.

Spakujte mi to, i molim vas markice za sve čestitke. I daaa, obavezno jednu sa Deda Mrazom , ali na preklop i koverat. Za Vasu iz Sidneja, valjda je još živ. Na pomen markica promrzli prodavac bi se mrštio, otvarao bi veliku svesku i cepao mi po izbušenim linijama omanji kontigent površine Afrike na školskoj geografskoj karti.

Do kuće bi me zaustavljali na ulici nekoliko puta nudeći mi UNICEF čestitke, kreacije neke dečice iz Zanzibara i sa Kajmanskih ostrva. Studenti bi ih prodavali u buntu od po 10, ali bez biranja. Sobom sam nosio teret, znao da me očekuje rutina u ispisivanju tipa „ …srećnu Novu godinu, mnogo zdravlja i uspeha u njoj, žele vam vaši …“. Čoveče, sve isto, a ni nalik. Pišem po automatizmu, adrese vadim iz malog mozga a plašio sam se da će mi lobotomijom tražiti iste. Pitam se kako u glavi imam sve te ulice, poštanske brojeve, spajam ih sa licima, pamtim ih. Ispisujem ih u strahu da ne okasnim, da stignu na odredište bar pre prvomajskog uranka. Plašim se da ne pomisle da smo ih zaboravili, da su u novogodišnjoj noći prepušteni sami pečenoj prasetini, podvarku i crvenom vinu na iskapanom svečanom belom stolnjaku. Pred očima imam zadovoljštinu mog deskriptivnog truda, znam da će se svi ti dedamarazevi, veseliodžačari i srneusnegu šepuriti po policama njihovih kredenaca i plakara.