Breaking

PEĐOLINO, SREĆAN ROĐENDAN!!!

Intervjui / 30/12/2020

Višedecenijska karijera Predraga Vukotića, Peđolina je od samog početka do današnjih dana imala samo jednu ciljnu grupu – decu.  Sa mnogo ljubavi, poštovanja i željom da ih edukuje kroz  igru Peđolino se našao u srcima mnogih generacija mališana, koji su danas odrasli ljudi.  Njemu je danas rođendan, a nama prilika da porazgovaramo o njegovom radu.

Imate bogatu karijeru i mnoge generacije su odrastale uz Vas?

– Evo, prošlo je oko 38 godina kako radim za decu , a ove godine i 30 godina koliko radim emisije na Studiju B. Sada mi u emisiju dovode decu oni koji su i sami bili deca u emisiji . To doživljavam kao veliku čast. Izračunali smo da je sigurno kroz emisiju prošlo preko 200.000 dece i svako od njih je bio mala TV zvezda. To su nam zajedničke uspomene. Zamislite koliko ponosan čovek mora da bude sa toliko zajedničkih uspomena.

Kako ste se posle završene gimnazije, odlučili za poziv vaspitača?

-Ja sam se za poziv vaspitača odlučio kasnije, kad sam već imao neuspele pokušaje na Fakultetu političkih nauka i na književnosti. Za sve je ,,kriva,, Ljubica Beljanski Ristić koja je u to vreme bila veliki ekspert u oblasti dramske edukacije i neka vrsta vizionara i ,, Školigrica ,, gde sam počeo.  Mada sam u to vreme bio profesionalni pozorišni klovan , rešio sam da završim i vaspitački fakultet jer mi je to u radu sa decom baš bilo potrebno.

Tu se niste zaustavili. Stalno ste se doškolovavali?

– Kako sam počeo televizijsku emisiju za decu na Studiju B osećala se potreba da se u tome usavršim. Na ruku mi je išlo to što sam dobio poziv od Evropskog centra za dečiju televiziju koja je u nekoliko godina organizovala profesionalne seminare za urednike dečijih TV programa, susrete sa najpoznatijim producentima dečijih emisija. To je bilo neprocenjivo iskustvo i trajalo je godinama tako da sam mogao da radim TV formate na najvećem nivou.

Krenuli ste kao samostalni animator i učestvovali u radu Kreativnog centra?

– Krenuo sam od ulice i trgova…Na mojim putovanjima po svetu trebalo je zaraditi za smeštaj i hranu…kako sam svirao gitaru  dodao sam i malo glume i klovneraja i tako je počela moja animacija…Kad sam došao u ,, Školigricu,, iskoristio sam to u radu sa decom na najlepši mogući način.

Objavili ste i knjigu za decu. Recite nam nešto o tome?

-Objavio sam jednu knjigu i dva CD sa dečijim pesmicama. Knjiga ,, Dečak i pas,, u izdanju kuće Draganić bila je ideja da napišem nešto slično priči o dobrom drvetu. Knjiga od dvadesetak rečenica je i odraz moje lenjosti. Mislim da je sad u ovim godinama pravo vreme da pišem , a kažu da jako dobro pišem . Dva CD –a sa muzikom za decu  izdati su devedesetih i prilično su bili u upotrebi jer nije ni bilo baš mnogo izdanja te vrste .

Radili ste na dokumentarnim projektima. Koliko je to bilo inspirativno za Vas i  šta je bilo najinspirativnije?

– Dokumentarni filmovi o deci i za decu su po mom mišljenju moj najznačajniji rad jer mi je pružio mnogo kreativnog zadovoljstva bez obzira koliko je bio mučan. Napravio sam četiri filma o deci izbeglicama u kolektivnim centrima, o njihovim snovima, nadanjima, o tugama i svemu ono što nosti rat i situacija kad bežiš iz svoje kuće, grada, sela. Nedavno sam pričao sa jednom ženom koja je tada bila tinejdžerka. Nije joj se ostvario san do kraja. Ti filmovi su strašno svedočanstvo jednog vremena.

Za još dva dokumentarca sam čak bio nominovan za najprestižniju svetsku nagradu za dečiji TV program.

Prvi, zove se ,, Svetlost,, i govori o tome kako slepa deca u muzeju zamišljaju kako je Nikola Tesla stvorio struju i svetlost, kako ga zamišljaju kao čoveka.

Drugi, zove se ,, Hotel Underground,, i govori o tome kako su se deca zabavljala u podrumima i skloništima za vreme bombardovanja. Ovaj film je izazvao veliku pažnju u svetu.

Putujuće pozorište je takođe deo Vaše karijere?

– Putujuće pozorište sam pravio uvek kad bih izgubio posao ili kad sam poželeo da putujem. Mislim da putujuće pozorište nikad i nije prestalo da postoji. U poslednjih 9 godina obišao sam sa besplatnom predstavom oko 700 gradova i sela i zaselaka širom Srbije sa Kosovom i Republike Srpske .

Dakle, putujuće pozorište mi je uvek u srcu.

Deca su zahtevna publika. To kažu svi koji su radili za njih. Kakva su Vaša iskustva?

– Deca jesu zahtevna publika ali samo u onoj meri u kojoj je interesantno to što radite na sceni. Svi koji rade sa decom reći će vam da decu ne možete da slažete. To jeste u neku ruku tačno, ponekad decu možete da prevarite ali samo u onoj meri u kojoj se pretvarate da ste dete. Dete voli da ga dede i bake, mame i tate ili animatori zabavljaju ili nečemu nauče ali samo sa distance odraslog.  Zato su otkačeni likovi u svetu odraslih zanimljivi i deci.

Uredili, vodili i realizovali 15000 emisija. Gde nalazite teme?

-U opusu je oko 15000 TV formata! Tu su hiljade emisija koje su se stvarala u studiju na licu mesta. Deca su sama pronalazila teme jer vrlo rano sam shvatio da  bilo koju temu stavite dete će da kaže ono što mu leži na srcu. Tako da sam imao u emisiji onoliko tema koliko je i bilo dece. Nekad sam reagovao ali samo u slučaju kad sam osećao da je dete ,, našpanovano,, kod kuće i da je u strahu da ne pogreši. Tada sam ga trenutno animirao i oslobadjao straha od greške ili od gužve u studiju.

Edukujete decu kroz igru. Da li se deca generacijski razlikuju?

-Deca se generacijski razlikuju i to mnogo brže nego što mislimo…Deca osamdesetih su bila opuštenija, mnogo agilnija i kreativna, deca devedesetih su bila samostalnija, agresivnija , dinamičnija, a deca dvehiljaditih su potpuno introverna i kao da gube moć govora, brzog razmišljanja i komunikacije sa drugim ljudima. Na svu sreću, postoji veliki postotak dece u Srbiji koji su jako talentovana , pametna, samostalna …prosto genijalci. Sa ponosom mogu reći da je taj postotak u odnosu na ceo svet mnogo veći. Na žalost, malo im se daje šansa da budu samostalni i u kući i u školi.

Imate puno uspeha u svom radu. Da li pamtite i neuspehe?

– Bilo je mnogo neuspeha u mom radu. Veliki deo mog rada se odnosi na humanitarni rad i zato, svako dete koje se nije spasilo, nije ozdravilo i slično tome je moj neuspeh. Neuspeh je i to što mi koji toliko dugo radimo za decu nismo uspeli da dečije stvaralaštvo stavimo na mnogo viši nivo društvene pažnje.

Ako bi ste sumirali svoju karijeru-šta bi bilo najznačajnije u njoj?

– Kada se neko rodi u siromašnoj porodici na kraju Zemuna, u Šilerovoj ulici, i kada izbegne sve zamke ,, one strane života,, onda je sve ovo ukupno veliki uspeh. Ali najznačajnije jeste to što sam pomerio granice TV stvaranja (zahvaljujući tadašnjem Studiju B na kome se to moglo)  pogotovo za decu. Najznačajnije je to što mi se javljaju mnogi umetnici, novinari, naučnici koji kažu da su bili kao deca u mojoj emisiji. Neki čak tvrde da im je to bila odskočna daska u životu.

Šta značajnije i lepše može čovek da poželi !

Poruka za čitaoce Naj magazina?

Na kraju želim svim čitaocima Naj magazina srećne novogodišnje ali i mnogo značajnije Božićne praznike kad se okrenete oko sebe i vidite ko je još uvek tu pored vas i da niste sami….Želim čitaocima i srećan moj rođendan jer dok je vama mene i ja imam vas pa mi sve lepo dođe.

A mi Peđolinu želimo puno zdravlja, sreće i još mnogo privatnih i profesionalnih uspeha!!!

Olivera Marinković

Spread the love

Oznake: , , ,



Olivera Marinković




Previous Post

AROMATERAPIJA

Next Post

ISHRANA TOKOM NOVOGODIŠNJIH I BOŽIĆNJIH PRAZINKA





You might also like



0 Comment


Ostavite odgovor


More Story

AROMATERAPIJA

Aromaterapija, tj. korišćenje eteričnih ulja je čovečanstvu poznato preko 6000 godina. Svima poznata Kleopatra ih je svakodnevno...

27/12/2020