SVE U SVOJE VREME!

Nadežda Nađa Rodić je istaknuta prvakinja drame, televizijska glumica, književnica i pesnikinja. U karijeri se ostvarila u mnogobrojnim značajnim i karakternim ulogama. Dobitnica je prestižnih nacionalnih i internacionalnih nagrada i priznanja, od kojih izdvaja priznanje sa susreta profesionalnih pozorišta Jugoslavije „Joakim Vujić ’67“ za ulogu u predstavi „Ko bi se jedio na muške“ i počasnog „Zlatnog delfina ’75“ na međunarodnom pozorišnom festivalu u Varni. Godine 2018. na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, nagrađena je zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti, za nesebičan, predan, dugotrajan rad i stvaralački doprinos srpskom glumištu i širenju kulture, i to jednoglasnom odlukom stručne komisije Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije – uprave za saradnju i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Iste godine u novembru mesecu je objavila zbirku pesama pod naslovom ,,Oblaci u samoći plaču“ i tim povodom u prestoničkom Udruženju književnika Srbije obeležila pola veka umetničkog stvaralaštva. U međuvremenu je snimala TV serije ,,Urgentni centar“, „Tezgaroši“ , „Švindleri“ , „Vojna akademija“ i druge želeći da se približi mladima, ali je i predstavljala monodramu „Nit’ sa njime, nit’ bez njega“ na daskama koje život znače. Autorska poezija „Oblaci u samoći plaču“ (2018) istaknutoj glumici Nađi Rodić predstavlja svet u kojem se voli, uzima i daje. Ne samo pogled na svet, već način otkrivanja sebe, onaj koji je uspešno izgradila u proznom svedočenju „Život na dlanu“ (2016) gde je lepotom i verom pobedila opaku bolest i ostavila svedočenje koje sa svakom osetljivom dušom razgovora…

Više od tri decenije ste proveli na tašmajdanskim daskama, naizgled malog u srcu Vam velikog pozorišta. Predstavljajući Beograd i Jugoslaviju širom Evrope, nastojali ste da negujete pozorišnu kulturu i njenu umetnost. U kojoj biste državi ponovo gostovali i zaigrali s istim entuzijazmom, baš kao nekada?
-Tašmajdansko pozorište „Duško Radović“ nosim duboko u svom biću, srcu. U njemu sam provela najlepše godine igrajući na večernjoj i dečjoj sceni gledajući sva ta ozarena lica koja su me ispunjavala svakog jutra i svake večeri. Sa ove vremenske distance uviđam koliko sam doprinela razvoju srpskog i jugoslovenskog glumišta i da mogu, zaigrala bih ponovo na tim mojim daskama što škripuću. Nema grada i sela u nekadašnjoj Jugoslaviji što ne obiđoh. Volela bih ponovo da obiđem i San Marino. Znate li onu prelepu državu? Tu, najmanju na svetu. Tamo sve izgleda kao kupola. Mesta i uličice idu sve u krug. Krenete odozdo pa ka vrhu, tim čarobnim serpentinama, vijugavim putevima. Tamo doživeh nešto fantastično, neopisivo lepo. Videh mnogo lokalnih prodavnica italijanske robe u kojima je sve bilo šaroliko i kvalitetno. Za farmerke kod nas nije se ni znalo, a u San Marinu su uveliko bile u modi. Koleginice su gledale i uzdisale. Iako su bile mnogo skupe, razmilele smo se da sebi, deci, muževima kupimo po jedne, da ih usrećimo. Ta turneja i državica San Marino ostale su upečatirane u mom srcu. „Arriverderci“ srdačne, interaktivne publike i njihove gromoglasne aplauze i posle toliko decenija čujem u svojim mislima.

Kao supruga eminentnog reditelja i filantropa u kulturi Strahinje Rodića, bili ste društveno aktivni, prisutni i voljeni u beogradskim institucijama od kulturnog značaja za zemlju. Slobodno vreme ste provodili u kultnim restoranima i drugim gradskim objektima gde se okupljala isključivo umetnička elita…
-Svečane prijeme, koktele, Izlaske, provode, sve sam to možda i preterano upražnjavala u mladosti. Pripreme pred svaki moji izlazak i javno pojavljivanje su bile kao pred premijeru. Podrazumevalo se kako glumica treba da izgleda, iako sam o bontonu oblačenja i ponašanja učila od svoje majke i stare majke koje su živele u Parizu. Znate, moji baka i deka su posedovali fabriku obuće i bili vrlo cenjeni i poštovani u Francuskoj. Obilazili smo kafane, pevali do zore, veselili se i bili srećni. Kaže se, sve u svoje vreme. I jeste tako. Pogotovo nama glumicama. Posle 35. godine treba na vreme da legnemo, ustanemo i manje da izlazimo. Dobro je to za našu lepotu i vitalnost, ali i učenje pozorišnog komada. Glumci kada zaigraju, treba da budu nasmejani, raspoloženi, vedrog duha. Ne sme ništa da ih žuri i koči. Ne daj bože, boli! Glumac mora da skakuće, od portala do portala, a i trčkara. U mojim godinama zrelosti, kada hoću da se odmorim, prija mi da zatvorim oči i u tišini budem sama sa sobom, sa svojim razmišljanjima, maštanjima. Tako sam oduvek prenosila na papir ono što osećam, ne znajući da ću jednog dana postati književnica i pesnikinja, ponajmanje član Udruženja dramskih pisaca Srbije.

U Vašem stvaralaštvu, posebno ističete igranje za mališane što je privilegija za jednog umetnika – glumca. Kažu da ste vi glumci večita deca, zar ne?

-Apsolutno! Zato se tako i dobro razumemo. Dugi niz godina sam zabavljala decu svih uzrasta. Malu, školsku i onu tinejdžersku. Pružala im suštu radost života i glumačke igre, a oni su meni trostruko uzvraćali. Zahvaljivali svojim smehom, okicama koje su zadovoljno treperile i rukicama koje su ne ustežući se, aplaudirale, dugo, dugo…

Na početku karijere ste se ostvarili i u izvođenju starogradskih pesama i romansi. Snimali ste ploče s pesmama Dragana Tokovića, iste objavljivali za PGP RTB i Jugoton. Sa ansamblom „Daniluška“ 70-ih godina negujete ruske patriotske i ljubavne pesme u živim terminima na kanalu Radio-televizije Beograd. Da li je izvođenje tih arhaičnih pesama predstavljalo samo predah između predstava ili nešto više od toga?

 –Snimala sam u između predstava, a za vreme višečasovnih pauza odlazila u Radio Beograd na probe sa tadašnjim velikim orkestrima RTB. Ljubav prema muzici mi je prenela moja nana pesmom „Ej kad sam sinoć pošla iz dućana“, koju sam čak snimila 1973. godine za „Starogradske bisere 3“ u pratnji šefa narodnog orkestra Radio Beograda Miodraga Jašarevića i kultnog ansambla „Romansa“. Pevanje je moja velika ljubav. Ono me je oslobađalo svih negativnosti i stresova, baš kao i snimanje songova, arija za naše mjuzikle u pozorištu. Svoju zahvalnost dugujem istaknutom i kompletnom operskom umetniku prof. Stanoju Jankoviću, koji me je uzeo pod svoje i rekao: ,,Mala, muzikalna si! Moći ćeš da pevaš, ali ti fali uzdah – izdah. Ne znaš da dišeš! A bez pravilnog disanja, nema dobrog pevanja. ‘’ Učila sam od najboljih, ostavljajujući trajne snimke iza sebe. Danas zapevam dok mešam ono šporetu, uređujem dvorište u vikend naselju… Veliku popularnost sam stekla nastupajući sa ansamblom ,,Daniluška’’, sekstetom „Skadarlija“ i Umetničkim vojnim orkestrom jugoslovenske narodne armije sa kojim sam putovala i pevala u mnogim državama. Sa njima sam čak gostovala i u Egiptu u jednoj od koncertnih dvorana! Nastupila sam sa Biserom Veletanlić, Predragom Cunetom Gojkovićem, Vasilijom Radojčić izvodeći najlepše starogradske pesme. Opravdala sam očekivanja profesora Jankovića koji je često govorio, ,, Mala, biće od tebe nešto!’’

Predstavljanjem autorske zbirke poezije „Oblaci u samoći plaču“, obeležili ste pola veka umetničke karijere u UKS. Veče satkano od emocija i druženja sa domaćom publikom je donelo novu radost, ali i podsticaj da nastavite da pišete. Da li put poezije predstavlja Vašu misiju očuvanja srpskog jezika i književnosti?

Iako sam misiju prepoznala još kao devojka, nažalost nisam stigla da joj se  istinski posvetim. Te novembarske večeri koje nosim u najlepšem sećanju, evocirali smo uspomene na minulo vreme i moj rad: priznanja i nagrade, festivale, uloge koje sam tumačila širom Balkana i Evrope. Stvarala sam u zlatnom dobu radija, televizije i pozorišta, kada si mogao da budeš glumac poštovan, cenjen, uvažavan i najpre istaknut ukoliko poseduješ talenat. Ponosim se svojim radom u prošlom veku. Igrala sam po tri predstave dnevno, prepodne na dečjoj, uveče na večernjoj sceni. Sve te uloge žive u meni, traju, a možda ih oživim ponovo. Svakako one bitišu i u mojoj poeziji koja će po drugi put ugledati svetlost dana, a u okviru koje ću se potruditi da negujem srpski jezik i književnost.

NIKOLA RADANOVIĆ  

novinar, član UNS i promoter u beogradskoj kulturi