„Upravljanje stresom“ – humanost ili manipulacija?

Direktor marketinga u jednoj prilično velikoj kompaniji pre neki dan mi se požalio: „Bojim se da stres u radnom okruženju ne može da se smanji, jer menadžment to ne želi!“

I ne samo da ne želi, kaže on, nego čak i podstiče stresnu atmosferu: upregnu vas kao magare, nabijaju tenziju, namerno daju kratke rokove, viču i histerišu, da iz vas izvuku što je moguće više. A posle par godina, kad vas sasvim iscede, ionako se osećate toliko poniženo i iscrpljeno da ne moraju da vam daju otkaz – otići ćete sami. Na vaše mesto dolaze drugi, novi i puni elana, i ostaju dok i sami ne budu potrošeni i zamenjeni.

Nije on jedini koji to primećuje, niti je kompanija u kojoj radi jedina u kojoj zaposleni stiču takav utisak: u svetu je sve veći trend da se stres „dozira“ zaposlenima pod, navodno, kontrolisanim uslovima jer se pod stresom ostvaruju bolji poslovni rezultati. Pošto stres i radna efikasnost idu ruku pod ruku samo do određene granice, iza koje stres nastavlja da raste a produktivnost opada brzinom munje – logično je da će poslodavac tražiti zamenu u onome ko do te granice još nije stigao. A o „potrošenima“ – ko još brine?!

Određena doza tenzije zaista je korisna, i to ne samo za radnu efikasnost već i za osnovno mentalno zdravlje: osoba koja nema ama baš nikakvih obaveza, lako zapada u depresiju i prestaje da vidi smisao u životu. U kompaniji, podsticanje takmičarskog duha može da doprinese povećanju produktivnosti, ali ne po cenu da kolege postaju ljuti protivnici. Tu je granica vrlo tanka: da li je zaista moguće tenziju u kompaniji držati uvek na istom nivou a da se ne otrgne kontroli? Da li možemo da utvrdimo gde je tačno ta granica iza koje stres raste a produktivnost opada? Da li je granica kod svakog zaposlenog na istoj liniji?

Dokle god nismo svesni sopstvenog značaja, prvenstveno za sebe a zatim i za firmu, dotle ćemo i dozvoljavati sebi da gutamo stres uz rizik da na kraju budemo potrošeni. Dotle ćemo dozvoljavati i drugima da „upravljaju“ našim stresom. A praksa pokazuje da ima i onih poslodavaca koji cene zaposlene koji veruju u sebe i svoje sposobnosti, i koji znaju da će sa takvim zaposlenima – pre nego sa „slugama pokornim“ – dalje stići.

 Lela Saković, osnivač edukativnog centra „Poslovna komunikacija – može i bez stresa“

http://poslovnakomunikacija.rs/