Breaking

„Upravljanje stresom“ – humanost ili manipulacija?

Biznis i karijera / 20/10/2020

Direktor marketinga u jednoj prilično velikoj kompaniji pre neki dan mi se požalio: „Bojim se da stres u radnom okruženju ne može da se smanji, jer menadžment to ne želi!“

I ne samo da ne želi, kaže on, nego čak i podstiče stresnu atmosferu: upregnu vas kao magare, nabijaju tenziju, namerno daju kratke rokove, viču i histerišu, da iz vas izvuku što je moguće više. A posle par godina, kad vas sasvim iscede, ionako se osećate toliko poniženo i iscrpljeno da ne moraju da vam daju otkaz – otići ćete sami. Na vaše mesto dolaze drugi, novi i puni elana, i ostaju dok i sami ne budu potrošeni i zamenjeni.

Nije on jedini koji to primećuje, niti je kompanija u kojoj radi jedina u kojoj zaposleni stiču takav utisak: u svetu je sve veći trend da se stres „dozira“ zaposlenima pod, navodno, kontrolisanim uslovima jer se pod stresom ostvaruju bolji poslovni rezultati. Pošto stres i radna efikasnost idu ruku pod ruku samo do određene granice, iza koje stres nastavlja da raste a produktivnost opada brzinom munje – logično je da će poslodavac tražiti zamenu u onome ko do te granice još nije stigao. A o „potrošenima“ – ko još brine?!

 

Određena doza tenzije zaista je korisna, i to ne samo za radnu efikasnost već i za osnovno mentalno zdravlje: osoba koja nema ama baš nikakvih obaveza, lako zapada u depresiju i prestaje da vidi smisao u životu. U kompaniji, podsticanje takmičarskog duha može da doprinese povećanju produktivnosti, ali ne po cenu da kolege postaju ljuti protivnici. Tu je granica vrlo tanka: da li je zaista moguće tenziju u kompaniji držati uvek na istom nivou a da se ne otrgne kontroli? Da li možemo da utvrdimo gde je tačno ta granica iza koje stres raste a produktivnost opada? Da li je granica kod svakog zaposlenog na istoj liniji?

Dokle god nismo svesni sopstvenog značaja, prvenstveno za sebe a zatim i za firmu, dotle ćemo i dozvoljavati sebi da gutamo stres uz rizik da na kraju budemo potrošeni. Dotle ćemo dozvoljavati i drugima da „upravljaju“ našim stresom. A praksa pokazuje da ima i onih poslodavaca koji cene zaposlene koji veruju u sebe i svoje sposobnosti, i koji znaju da će sa takvim zaposlenima – pre nego sa „slugama pokornim“ – dalje stići.

 Lela Saković, osnivač edukativnog centra „Poslovna komunikacija – može i bez stresa“

http://poslovnakomunikacija.rs/

 

Spread the love

Oznake: , ,



Olivera Marinković




Previous Post

TREBALO JE DA PEVAM SA BATOM ŽIVOJINOVIĆEM!

Next Post

RECEPTI BEZ MESA





You might also like


More Story

TREBALO JE DA PEVAM SA BATOM ŽIVOJINOVIĆEM!

Prof. Vladanka Živanović je diplomirani ekonomista, predstavnik Vojnog muzeja na južnom bedemu beogradske tvrđave, mnogonagrađivana...

18/10/2020