TREBALO JE DA PEVAM SA BATOM ŽIVOJINOVIĆEM!

Prof. Vladanka Živanović je diplomirani ekonomista, predstavnik Vojnog muzeja na južnom bedemu beogradske tvrđave, mnogonagrađivana umetnica i čuvarka srpske tradicionalne muzike stare Srbije. Svojevremeno je učestvovala na brojnim smotrama folklora u Jugoslaviji, muzičkim takmičenjima, festivalima… Kojom životnom krilaticom se vodi i kakve uspomene je vežu za bezbrižne devojačke dane, saznaćete ukoliko pročitate intervju sa sofisticiranom gospođom Živanović…

Iako ste po struci diplomirani ekonomista, Vaš život je u znaku zabavne i srpske tradicionalne muzike koju izvodite na javnim nastupima. Na solističkim koncertima negujete tu divnu božansku muzičku kreativnost. Kako opisujete interakciju sa publikom?

Po struci sam diplomirani ekonomista i ekonomijom se bavim od svoje 15. godine, a vokalnom umetnošću čak od svoje sedme godine. Verovala sam da je neophodno posvetiti se najpre osnovnoj profesiji, potom hobiju koji nosim u svom biću. Ekonomija je velika nauka, a muzika je nevidljiva umetnost, zato se i kaže da je muzika božanska kreativnost. Srpsko muzičko nasleđe predstavlja pravo bogatstvo, nesiscrpno, još uvek i nedovoljno istraženo, promovisano. Zato sam još u danima adolescenije postavila sebi zadatak i misiju da nikada neću prestati da izvodim našu nacionalnu maternju muziku, te da ću je promovisati uvek i na svakom događaju koji koncepcijski odobrava muzičke trenutke. Ko može više znati, osetiti i voleti srpsku tradicionalnu – narodnu pesmu od nas koji smo rođeni na govornom području Srbije? Mi smo upoznati mentalitetom, emocijom, elementima kulta, kulture naših predaka i njihovom ljubavlju prema domovini.

Međutim, na početku profesionalne karijere radom u profesuri, prenosili ste ogromno znanje đacima srednje škole. Kažete da se oni danas ponose Vama, slušajući Vas na koncertnim i televizijskim nastupima…

Znate, veoma sam ponosna na taj deo mog života i bogatog stvaralaštva, u kom sam imala tu čast da mi budu povereni poslovi profesora ekonomskih predmeta u srednjoj školi ekonomsko-trgovačkog smera. Moji učenici su znali da se bavim muzikom. O mom umetničkom radu sam im govorila još na prvom času upoznavanja i ličnog predstavljanja. Pozitivna psihologija koju sam kao umetnica posedovala, i te kako je zadovoljavajuće uticala na moj odnos sa srednjoškolcima. Ta dimenzija mog života je dodatno učvrstila sopstveni autoritet kod dece. Deca vole iskrene ljude. Oni iskrenost osete i stoga sam ih uvek smatrala pravim kritičarima. Uvek sam imala razumevanje za njih. Verujte mi, vraćali su onako kako sam u stvari kao pedagog želela. Naša interakcija je bila stopostotna, uostalom, zar to nije pravi rezultat pedagoškog stvaranja? I dan-danas srećem moje đake koji su se visoko obrazovali i shvatili suštinu života. Takve potvrde mi daju vetar u leđa da se bavim sobom i svojom umetnošću na putu kojim idem.

Radeći u rukovodstvu Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva u Surčinu koji se danas smatra spomenikom kulture, uporedo ste se bavili muzikom, jer kako ste nedavno izjavili, ona Vas ispunjava i čini srećnom?

Muzej vazduhoplovstva u Surčinu je ustanova kulture od nacionalnog značaja za našu zemlju ali i Evropu. Fascinantno je da su osnivači muzeja u trenutku osnivanja bila preduzeća i institucije vezane za tadašnju avio industriju i avio saobraćaj nekadašnje Jugoslavije. Takav rezultat jedne velike želje svih ljubitelja, poštovalaca, entuzijasta da Jugoslavija dobije Vazduhoplovni muzej najvišeg nivoa, doneo je današnju instituciju o kojoj pričamo. On je rangiran na listi vazduhoplovnih muzeja u svetu na desetom mestu, a na listi evropskih muzeja na četvrtom mestu prema bogatstvu svojih zbirki. Srećna sam i ponosna što sam svojim delovanjem dala doprinos pri očuvanju te nacionalne baštine. Inače, starije kolege tvrde da je čuveni Ivan Sarić iz Subotice, nekadašnji najznačajniji pionir jugoslovenskog vazduhoplovstva 1910. godine napravio prvi srpski avion, iako je bio računovođa, odnosno po struci akademski trgovac. Stoga, oni tvrde da sam poput njega kada govorimo o paralelnoj profesiji, iako sam finansista u našem muzeju. Tako da za nas ekonomiste ništa nije neobično… U tom periodu, radeći u Surčinu, istovremeno sam pripremala muzički materijal koji sam snimala u studiju jednog od eminentnih muzičkih stvaraoca Radio Televizije Srbije.

Tokom studija u srpskoj prestonici, mnogo puta ste održavali koncerte sa muzičkim umetnicima i kulturno – umetničkim društvima, negujući srpsko muzičko nematerijalno nasleđe. Kakve uspomene Vas vežu za taj period bezbrižnih devojačkih dana ?

Bili su to zaista divni dani koje nosim u najlepšem sećanju. Koncerti na kojima sam predstavljala sebe i grad u kom sam rođena, bili su održavani širom nekadašnje Jugoslavije ali i u Italiji, Francuskoj, Švajcarskoj, Bugarskoj, Ukrajini… Žive slike u mom oku su još uvek prisutne sa koncertnih turneja u Katlanovu, Skopju, Zaječaru, Marija na Muri, Lumbardi, Varaždinu, Gornjoj Radgoni, Pohorju, Sarajevu, Kupresu, Korčuli, Makarskoj, Gnjilanu, na Brezovici itd. Pesmom sam širila ljubav i misiju prema očuvanju muzičke umetnosti i srpske tradicije. Obraćala sam se svim narodima širom Evrope, verujući da pesma ne poznaje granice i da ona probija jezičke barijere. Gromoglasni aplauzi su predstavljali potvrdu da sam na pravom putu. Pamtim veliki Festival narodnog jugoslovenskog folklora u Prištini na Kosovu i Metohiji koji je bio pod pokroviteljstvom tadašnje Kulturno prosvetne zajednice i Radio Televizije Priština (JRT) u sportsko – trgovinskom centru „Boro i Ramiz“ 1985. godine. Verujte mi, nije bilo lako tada otpevati u centru Prištine pesmu „Jugoslavijo“. Dugotrajan aplauz koji sam dobila od publike i dan-danas čujem u svojim mislima. Nažalost, retke fotografije i snimci svedoče o tadašnjem mom muzičkom stvaralaštvu jer nije bilo mobilnih telefona, već je tek po neko imao foto-aparat. Nadam se da će taj snimak iz RTP nekada ugledati svetlost dana.

Potom je usledio poziv za specijalno učešće na festivalu TV Studio B, kada ste dobili priznanja publike i stručnog žirija. Pobedom ste potvrdili misiju mlade devojke. Šta je bilo presudno u izboru pesama?

Da, bilo je to 1987. godine kada sam nastupila na festivalu kultne TV Studio B. Tada su u svojstvu stručnog žirija bili eminetni: gospodin Predrag Cune Gojković, gospođa Vasilija Radojčić i gospodin Aleksandar Jovanović, urednik muzičkog programa. Na izbor pesama koje sam i inače izvodila na jugoslovenskim festivalima uticao je moj divni profesor srpskog jezika i književnosti Miodrag Miki Antić, dugogodišnji profesor mladenovačke Gimnazije, kojem dugujem veliku zahvalnost, jer me je usmeravao svojim sugestijama na putu vokalnog stvaranja, bodreći me u pevanju vranjanskih pesama i pesama sa područja Kosova I Metohije. Tada sam i kao istaknuti recitator, pune četiri godine, uz podršku moje majke Milke izvodila sevdalinke i pesme zabavnog melosa koji su tih godina bile veoma zastupljene na muzičkoj sceni. Nakon festivala usledila su gostovanja na radiju i televiziji. Odlukom prisutnih, dobila sam drugu nagradu stručnog žirija i prvu nagradu publike za najbolju interpretaciju. Inače, te festivalske noći prišao mi je Velimir Bata Živojinović i predstavio me prisutnim medijima i kolegama. Voleo je da zapevamo na filmu. Nakon toga, nekoliko puta me je pozivao… međutim, ja sam se posvetila ekonomiji i profesuri te nastavila drugim putem, verujući da pesma može da sačeka.

Susret sa renomiranom Dragom Jonaš, voditeljkom prvog programa Radio Beograda Vam otvara nova vrata u umetnosti. Dobili ste čak priznanja u kategoriji za najbolje recitatorstvo u Beogradu i nekadašnjoj Jugoslaviji!

Ako Vas gospođa Draga Jonaš, prva dama radio uredništva JRT-a i voditeljstva Televizije Beograd oceni najvišim ocenama za čist i književni jezik, dikciju, akcentuaciju i kompletan umetnički doživljaj, to zaista poseduje ogromnu težinu. Tada sam bila još u godinama adolescencije. Za izuzetne rezultate i osvojene nagrade na muzičkim takmičenjima i festivalima, kao i za nagrade na festivalima iz oblasti recitatorstva, postala sam nosilac počasne povelje „Svetozar Marković“ . Od opštine Mladenovac dobila sam i novčanu nagradu koja je u ono vreme bila pozamašna, ali i nagradno letovanje u Splitu uz komplet knjiga Oskara Daviča, srpskog i jugoslovenskog književnika. U recitatorstvu sam se istakla kao najbolja na teritoriji grada Beograda i te uspomene sa nostalgijom nosim u svom biću.

Bilo kako bilo, svojim neumornim radom utabali ste sebi put umetnosti kojim danas hodite. Uspeha i priznanja je mnogo, a nedavno ste objavili nove pesme koje ovih dana predstavljate na radiju i televiziji. Za interpretaciju pesme na Vašem repertoaru neophodno je više od samog dara, zar ne? Kojom krilaticom se vodite dok stvarate za

Moje nove pesme i one arhaične su izraz mog stava da nastavim da negujem našu narodnu muziku na jedan, rekla bih, inovativan i kreativan način, u smislu da u pesmi dominiraju elementi našeg tradicionalnog narodnog i starogradskog melosa. Važno je da se ne izgubi ono esencijalno tradicionalno u narodnoj i gradskoj muzici a da joj se kroz kompoziciju, savremen aranžman, tekst i naročito interpretaciju, pridoda duh novog doba koje danas predstavljamo i u kom živimo. Od komponovanih, to su pesme „Narukvica“ po tekstu dr Uroša Vesića u kompoziciji Gorana Radinovića, u muzičkom aranžmanu Miroljuba Todorovića Džimija i pesma „Život je lep“ koju je kompozicijski doneo renomirani srpski kompozitor savremene muzike Zoran Hristić, na mojim stihovima, takođe u muzičkom aranžmanu Miroljuba Todorovića – Džimija. Premijera pesama biće objavljena u emisiji „Prelo u našem sokaku“ u subotu 17. oktobra na Happy Televiziji. Vodim se krilaticom koja je misao našeg blaženopočivšeg Vladike Nikolaja Velimirovića: „Što god tkaš, vezuj niti za nebo!“

Pesma „Život je lep“  u kompoziciji Zorana Hristića se dakako izdvaja sa Vašeg repertoara. Stoga, život je lep jer…
Veoma sam ponosna što interpretiram jedno od poslednjenih njegovih dela. Srećna sam što sam pesmu dobila kao dar od legendarnog srpskog kompozitora 20.  i 21. veka. Potrudiću se da opravdam njegovo poverenje iako više nije među nama. Slava mu i hvala! Život je lep jer… svetlost života je ljubav. Verujte u ljubav, ona je uvek iznad svega.

Nikola Radanović