Manastir Ravanica

Manastir Ravanica nalazi se na oko 10 km istočno od Ćuprije, na putu za Despotovac preko Senjskih Rudnika, i predstavlja impozantnu građevinu moravske škole.

Istorija manastira

Ravanica je zadužbina kneza Lazara, koji je poginuo u bici na Kosovu na Vidovdan, 28. juna 1389. Posle Kosovske bitke i Lazareve pogibije, njegove mošti prenesene su iz prištinske crkve Vaznesenja u Ravanicu 1392. godine. Manastir tada postaje mesto hodočašća i žiža oko koje se stvara kult kneza Lazara, kosovskog mučenika, a zatim i njegovih saboraca. Više puta bila je rušena i paljena pri čemu nije stradala sama crkva, već utvrđenje i manastirske zgrade. Crkva je teško stradala 1686/7. godine, kada je pobijen i veći broj ravaničkih monaha. Crkva je posvećena Vaznesenju Gospodnjem i ograđena je čvrstim odbrambenim zidom sa sedam kula. Ravanica je sagrađena između 1375. i 1377. godine, a o tome je napisana i čuvena narodna pesma „Zidanje Ravanice„. U pesmi se govori o tome kako je knjeginja Milica nagovorila muža, kneza Lazara da po uzoru na slavne Nemanjiće, podigne zadužbinu za spas svoje duše. Želeći da po lepoti i raskoši nadmaši sve dotadašnje građevine, Lazar namerava da izgradi crkvu od najskupocenijih materijala i da je ukrasi zlatom i biserima. Ali njegov mudri zet, Miloš Obilić, znajući da su Turci već na granicama, savetuje kneza da nije vreme za rasipanje, jer Turci mogu poharati i razrušiti crkvu, već da je izgradi od kamena, jer „od kamena nikom ni kamena“. Tako i bi, i manastir Ravanica još i dan danas stoji u slavu Lazarevu, ne zaostajući za drugima ni lepotom ni raskošju.
Freske su oslikane nekoliko godina pred Kosovsku bitku. Na ktitorskoj kompoziciji se, pored kneza Lazara nalazi i knjeginja Milica i njihovi sinovi Stefan i Vuk.
Već odmah nakon boja na Kosovu 1389. godine, počela su razaranja i spaljivanja manastira od strane Turaka, ali se život ipak nekako održavao. 1690. godine manastir Ravanica je definitivno opusteo, kada su se monasi, noseći sa sobom i mošti svetog kneza Lazara, uključili u veliku seobu i našli utočište u manastiru Vrdnik na Fruškoj Gori, koji se od tada i zove Mala Ravanica. U XVIII veku, Ravanica opet oživljava, uz nove popravke i razaranja.

Manastir Ravanica

Jeromonah Stefan Daskal

Sklapanjem Požarevačkog mira (1718.) između austrijskog ćesara i Turaka severna Srbija je pripala Austriji, pa i Ravanica. Od izbeglih monaha ostao je u životu samo jeromonah Stefan Daskal (učitelj) koji je poželeo da vidi svoju nekadašnju porodicu u Srbiji. Krenuo je na put, iako još nije zaživeo mir. Manastir je bio pust, a crkva u zaista lošem stanju. Beleži:”Nađoh manastir Ravanicu pustu i sasvim porušenu, priprata crkvena do temelja razrušena, u šumu obrasla, da se ni vrata ne poznavahu”, a po samoj crkvi “porastila velika drevesa”. Priprata. Po crkvi je izniklo drveće, sve je bilo zaraslo u korov, tako da se nije moglo raspoznavati ni mesto gde su bila vrata. Te zime, jeromonah Stefan pripremio je sve što je bilo potrebno za opravku crkve, a za više od tri godine podigao je pripratu i obnovio ćelije. Upamćen je i kao jedan od ravaničkih književnika. Njegova kazivanja o sudbini manastira i manastirskog bratstva su sažeta, svedena na bitno, ali potresna, istinski preživljena. Od povratka 1717, do smrti, 1729. godine potpuno se posvetio obnovi Ravanice.

Posebno interesantan je put koje su mošti svetog kneza Lazara prešle za ovih 600 godina, da bi bile sačuvane do danas. Telo kneza Lazara preneto je u Ravanicu 1392. godine. Nakon Velike seobe 1690. godine, mošti svetog kneza nalaze se u Sent-Andreji, kraj Budimpešte, odatle ubrzo bivaju premeštene u Vrdnik, gde ostaju do 1942. godine, kada su zbog opasnosti od Ustaša premeštene u Beograd, da bi napokon, uz velike počasti, bile ponovo vraćene u Lazarevu zadužbinu 1989. godine, na šestogodišnjicu Kosovskog boja i njegove pogibije.

Iako je manastir od samog postanka pa do danas, prošao kroz mnoge neprilike i stradanja, ipak se održao.Evo sažetog pregleda:U 15. veku Turci su manastir često napadali i pljačkali. U 16. veku on živi životom ostalih manastira pritešnjenih od Turaka. Pri kraju 17. veka, prilikokom seobe pod Arsenijem Čarnojevićem, zapusteo je. Tokom 19. veka život je u njemu tekao i u manastiru je bilo i lepih dana. Za vreme Prvog i Drugog svetskog rata ponovo je doživljavao pljačkanje i pustošenje.

Manastir Ravanica

Arhitektura

Izgradnjom Ravaničke crkve, počinje tzv. moravski stil u srpskoj arhitekturi i slikarstvu, tako da se manastir Ravanica može nazvati začetnikom ovog stila. Osnovne arhitektonske odlike ovog stila su trihonosni (trolisni) plan(osnova), koji je unesen u tradicionalnu shemu kupolne građevine, reljefni ukrasi na fasadama, rozete, kao i dekorativna tehnika ređanja kamena i opeke, sa mnoštvom ukrasa. Slikarstvo karakteriše dekorativnost, sa akcentom na detaljima, a likovi su slikani nežno i lirski. Pored Ravanice, izraziti predstavnici moravske škole su i manastiri Kalenić, Naupara, Ljubostinja, kao i crkva Lazarica u Kruševcu.

Manastir Ravanica

Manastir-mesto isceljivanja

Monahinje manastira Ravanica s skupljaju lekovito bilje i samostalno prave sve preparate od domaćih proizvoda. Imaju sopstvenu labaratoriju i iz godine u godinu im proizvodnja raste, jer je potražnja velika. Čitav niz je indikacija koje leče preparati manastira Ravanica, nabrojaću samo neke od njih sa njihovog flajera: smirenje i opuštanje, prirodni antibiotik, prirodni čistać organizma, ženske bolesti, protiv pušenja, protiv sterilnosti, za limfne žlezde, mršavljenje, plućne bolesti, protiv alergija, za bubrege, pankreas, srce, migrene, protiv svih bolova, reumu I tako dalje. Priče i svedočenja govore i da su najteže bolesti pobeđene uz pomoć nebeske pomoći Svetog Kneza Lazara čije čudotvorne mošti leže u manastiru Ravanica i biljnih lekova koje monahinje prave.