Breaking

UŽIVA DOK PIŠE

Intervjui / 17/08/2020

Kažu, da kada novinari nemaju drugaposla-intervjuišu novinare. Ovu tvrdnju dematnovaće statistika vezana za rad našeg i Vašeg sagovornika Vanju Bulić.

Čitav svoj radni vek je proveo u novinarstvu u kome je ostavio, ali i dalje ostavlja pečat i trag.   Pored pisanih i elektronskih medija, uradio je i još mnogo toga:

-Snimao je dokumentarne filmove (Državni radnikCrveni barjak Filipa Filipovića),

– scenarista je tri TV serije (JugovićiJavlja mi se iz dubine dušeDrugo stanje).

-Koscenarista je dugometražnog filma Lepa sela lepo gore i scenarista filma Drugo stanje.

-Napisao je zbirke priča Kako sam gajio blizance(1995), Sto bisera (2009), Istorija u krevetu (2012), Muškarac u izvesnim godinama (2014) i Zašto bog nema auto (2016), romane Tunel – lepa sela lepo gore (1996), Ratna sreća (1999), Zadah belog (2000), Vrele usne (2001), Parada strasti (2003), Drugo stanje (2006), Oko otoka (2009), Šole (2010), Simeonov pečat (2012), Jovanovo zaveštanje (2013), Dosije Bogorodica (2014), Teslina pošiljka (2015), Devedesete (2015 – knjiga u kojoj se nalaze četiri romana objavljena devedesetih godina XX veka), Šmekeri (2015), Šmekerke (2016), Viza za nebo (2016) i Dušanova kletva (2018). Priredio je dnevnik iz Haga Veselina Šljivančanina Branio sam istinu (2012), a napisao je i romansirane biografije glumaca Petra Božovića, Miše Janketića, Marka Nikolića, Lazara Ristovskog i Jelisavete Seke Sablić.

Među nagradama dobijenim za spisateljski rad izdvajaju se Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi Beograda, kao i tri godišnja priznanja Zlatni hit liber – za najtraženije knjige u knjižarama i bibliotekama Srbije (2012, 2013. i 2015. godine). Otac je trojice sinova, imao je rok sastav, strastveni je igrač preferansa i još uvek igra odbojku. Član je Udruženja novinara Srbije i Udruženja književnika Srbije.

Vanja Bulić

Vanja Bulić

-Da li je pisanje, samo profesija ili nešto više od toga?

-U svakoj profesiji čovek može da uživa ako se pronašao u njoj. U pravom smislu reči uživam dok pišem. Moja supruga je to najbolje, nesvrsno definisala. Kada smo počeli da živimo zajedno, dodje vreme kada moram da pišem, jer moram da predam tekst u predvidjenim roku. A ona kaže: “Lako je tebi, sad ćeš da pišeš, a ja moram da spremam kuću”. Sve što sam radio, proisteklo je iz pisanja za novine. Da bi se bavio pisanim novinarstvom potrebno je da imaš talenat, da si znatiželjan, pismen i obrazovan. Radio zahteva sve to i pristojan glas, koji ne iritira slušaoca. A rad u elektronskim medijima podrazumeva da imaš sve osoboine novinara iz novina i radija i da uz to imaš “prijatan izgled”. Tu je lepota najmanje važna, a to mnogi urednici zaboravljaju kada na audicijama biraju buduće novinare.

-Kako se to uživa uz pisanje?

-Ja se potpuno izmestim iz realnosti kada pišem. To je svojstveno piscima, a ja sam taj osećaj imao i dok sam radio novinske tekstove. To je verovatno bio preduslov da zakoračim ka literaturi. Ali, pritom treba reći da sam radio u noviunama u kojima su najcenjeniji bili analitički tekstovi i reportaže. U takvim tekstovima je moguće iskazati i literarnu crtu. Reportaže su danas prava retkost, a one su novinarski žanr koji dozvoljava maštovitost, a ne samo čistu informaciju ili, što se često dogadja – dezinformaciju.

Vanja Bulić

Vanja Bulić

-Koju  biste reč najpre vezali za pisanje – strast, ljubav ili potreba?

-Kod ljudi koji su sebe pronašli u pisanju, neizostavno idu i strast, i ljubav i potreba. Ja se držim starog novinarskog pravila – ni jedan dan bez bar jedne kucane strane. Ne mora to da bude naručen tekst. Može i neka beleška, koja će jednog dana prerasti u nešto mnogo ozbilnije. U vreme bombardovanja 1999. godine svašta sam zapisivao i u tim  usputnim beleškama kasnije sam nalazio odlične predloške za priče, a iz toga je nastala i jedna monodrama.

-Radili ste u pisanim i elektornskim medijima. Šta za Vas ima veću draž?

-Najsrećniji sam dok pišem. Tada mi ništa drugo ne odvlači pažnju. U elektronskim medijima sve je podredjeno ekipnom radu i neretko uhvatim sebe kako šmiram, jer pokrivam nečiju grešku. Najveća je odgovrnost  kada se pojavim na televiziji u živom programu. Tada se greška ne može sakriti. Lažu oni koji kažu da im je popularnost teret. A televizija donosi popularnost i čoveku prija kada ga nepoznati čovek na ulici pohvali. Ali ništa se ne može meriti sa zadovoljstvom koje donosi pohvala čitaoca posle pročitane knjige! Tada sam zaista na sedmom nebu.

-Birate li vi teme ili tema bira Vas?

-Lepa igra reči. U novinarstvu teme se nameću, a izbor je moj. Imao sam sreću da ne radim u dnevnim novinama u kojima se reaguje brzo i uglavnom na malom prostoru. A to znači da sam mogao da biram informaciju koju mogu tematski da obradim. Vrhunac je bilo pisanje u “Dugi”, koja je ugašena 2003. godine što smatram sramotnim potezom tadašnje vlasti koje su dozvolile da nestane časopis koji je po mnogo čemu bio svetski. Sramota je što je privatizacijom BIGZ-a “Duga” postala vlasništvo “Školske sveske” iz Zagreba. Eto teme o kojoj niko nije pisao.

Čovek ste koga privlači multimedija. Posle toliko iskustva,  šta je za Vas najjače?

-Apsolutno je tačna konstatacija da “ono što nije bilo na televiziji nije se ni dogodilo”. A kakve su danas televizije, može se zaključiti da gledaoci veruju da se dogodilo i ono što se nikad nije dogodilo. Televizija je najveći izvor manipulacija i glavno sredstvo kojim se vlada. Tako je svuda u svetu. A mi smo deo sveta.

-Napisali ste četrnaest romana, četiri zbirke priča, pet romansiranih biografija, tri monodrame, koscenarista se filma “Lepa sela lepo gore”. Šta je zajednčiki imenitelj svega što radite?

-Istraživanje, pre svega i želja da što više saznam pre nego što počnem da pišem. Posle promocije romana “Teodorin prsten” prišao mi je jedan četrdesetogodišnjak i rekao kako je zahvaljujući čitanju mojih knjiga počeo da izučava srpsku istoriju. Dok pišem upravo o tome razmišljam: koliko će knjiga ili tekst naterati nekoga da nakon čitanja proširi svoje znanje.

Vanja Bulić

Vanja Bulić

-Vaše knjige su šetnja po žanrovima. U kom žanru se najbolje osećate?

-Moja prva knjiga je bila “Kako sma gajio blizance”. Gotovo svake godine ona doživi novo izdanje. To je žanr –  mislim na humor koji izvire iz svakodnevnog života, u kome se najbolje osećam, jer pišem o onome što sam doživeo. Takve su u i knjige “Muškarac u izvesnim godinama” i “Zašto bog nema auto”. Redovno pišem za “Jež” već četrdeset godina i to je moja duhovna hrana. Ali, moj najbolji roman je “Oko otoka”, životna priča koja prati porodicu Golootočana u periodu od pedeset godina. Tu knjigu sam pisao sedam godina i za to vreme sam objavio dva romana i knigu “Sto bisera”, sa izborom najboljih priča iz serijala “Crni biseri”. U poslednjih deset godina pišem romane koji su na tragu svetski popularnog žanra čiji je rodonačelnik Umberto Eko. Den Braun je otišao najdalje, pa se u reklami mog “Simeonovog pečata” pojavila rečenica da san ja srpski Den Braun. Poredjenje godi, ali uz dodatak da u mojih osam romana sa glavnim junakom Novakom Ivanovićem nema poigravanja sa istorijom i religijom.

-Čovek ste nemirnog duha, koji stalno nešto traži i pomera grnice.  Da li ste ponekad dobijali „po nosu“ zbog toga?

-Sve što smo ja i moje kolege doživljavali posebno devedeseih godina malo je u odnosu na ono što je doživela Dada Vujasinović, novinarka “Duge”. Zato nije uputno da govorim o tome.

– Mnogo toga ste napisali. Ali šta je ostalo i šta želite da uradite a još niste uspeli?

-To što nisam uspeo da uradim ne zavisi od mene. Mislim na ekranizaciju mojih romana. Osam romana, koje sam spomenuo, objavljeni su u tiražu od 160.000 primeraka i svaki čitalac, sa kojim sam kontaktirao, pitao me zašto te knjige nisu ekranizovane? A to znači da bi ti filmovi imali publiku. Ali, dovoljno je i to što sam učestvovao u radu na filmu “Lepa sela gore”. Jedan film, ali zlata vredan.

-Imate izvesnu lakoću pisanja. A da li ste imali vremena i da „živite punim plućima”?

-Da ne živim punim plućima sigurno ne bih bio uspešan u onome što radim. Porodica je osnov svega što radim. I siguran sam da ne bih bio uspešan novinar i pisac da se nisam ostvario kao otac tri sina, koji su uspešni u svojim profesijama.

-Pre mesec dana izašao Vam je novi roman?

-Roman počinje ubistvom ministra odbrane u njegovom kabinetu u zgradi vlade. Sutradan u isto vreme, u svom dvorcu na Avali, ubijen je jedan jeromonah. Šta povezuje ova dva ubistva izvršena istim oružjem, samostrelom? Pored oba leša ostavljena je okrvavljena mala ikona Svetog Save. Kad bude rešena tajna jednog ljubavng trougla, biće rešena  tajna i motiv dva ubistva. Pored profesionalnog izazova, glavnom junaku sam dodelio i jedan roditeljski izazov – dok rešava slučaj dva ubistva, njegova supruga se poradja po treći put. Pravo, ne samo letnje štivo.

OLIVERA MARINKOVIĆ

Spread the love

Oznake: , ,



Olivera Marinković




Previous Post

GOLUBAČKA TVRDJAVA -BAJKA NA DUNAVU

Next Post

PETROVAC NA MLAVI





You might also like


More Story

GOLUBAČKA TVRDJAVA -BAJKA NA DUNAVU

Ove godine  Golubačka tvrđava jedno je od najposećenijih turističkih mesta u Srbiji. Nalazi se u istočnom delu...

16/08/2020