VERUJEM U POZITIVNU PSIHOLOGIJU

Nikola Radanović

Nikola Radanović je mnogonagrađivani novinar i PR menadžer u beogradskoj kulturi. Realizovao je brojne solističke koncerte, promocije PGP RTS, festivale kulture i druge događaje. U okviru menadžerstva je proslavio mnoge vokalne soliste i glumce. Ovih dana u emisijama sa nacionalnom frekvencijom često govori o kulturi i aktuelnim gradskim novostima. Koliko psihologija igra ulogu u bavljenju odnosima sa javnošću, kakve utiske nosi sa Beovizije i kome se unapred raduje u Češkoj, saznaćete ukoliko pročitate intervju sa mladim, šarmantnim gospodinom Radanovićem.

Da li je bavljenje odnosima sa javnošću stresno?

-Ne žalim se, jer volim posao kojim se bavim. Stresan je i te kako, naročito u trenucima kada organizujem velike događaje s podrškom lokalnih institucija, dugogodišnjih renomiranih udruženja ili Ministarstva odbrane Republike Srbije. Do momenta dok ne ugledam publiku u redovima, o kakvom god kulturnom događaju da je reč, ne mogu obuzdati adrenalin i euforiju koji su u meni tada izraženo prisutni. Odnosi sa javnošću predstavljaju umeće rada i govora. Filozofiju upravljanja, međusobno razumevanje i dobru volju. Kreiranjem media plana zanimljivim ličnostima, nastojim da predstavim milionskom auditorijumu ono što najbolje znam, a verujem da je to učvršćivanje javnog mišljenja u okviru kulture, umetnosti i sporta. Informativu ne pratim, bar’ za sada jer sam se posvetio drugim medijskim sferama. Prateći dešavanja u našoj prestonici i drugim gradovima naše države, širim kolektivnu svest srpskog naroda želeći da im približim ono što je danas manje aktuelno. Usmeren sam određenim ciljnim grupama javnosti koje prepoznaju moju misiju očuvanja kulturne baštine. U poslu jednog novinara i menadžera svaki dan je dinamičan, šarolik i ispunjen brojnim rezultatima.

Izvesno vreme ste prisutni u novinarstvu. Čiji rad pratite sa divljenjem i koga smatrate uzorom u novinarstvu 21. veka?

-Ne bi trebalo da mi zamere starije kolege sa Radio Televizije Srbije od kojih sam mnogo učio, ali bih pomenuo poštovanu i cenjenu gospođu Miru Adanju Polak koja je verujem, mnogim novinarima bila i ostala uzor, ali onima koji nisu prisutni u sedmoj sili. Ona je sinonim za dobru dikciju, proširen vokabular, držanje, samopouzdanje, sve ono što bi trebalo da poseduje svaka obrazovana osoba. Njene emisije slušam od perioda adolescencije, a danas kada mi obaveze dozvole, ispratim na njenom kanalu stare i nove priloge sa svetskim i domaćim ličnostima. Gospođa Polak je zapravo povezala psihologiju i televizijsko novinarstvo, obeleživši čitavo televizijsko višedecenijsko razdoblje.

S obzirom na to da neumorno radite sa kulturnim radnicima javne scene Republike Srbije, bitno je da znamo koliko psihologija igra ulogu u bavljenju odnosima s javnošću?

-Verujem u pozitivnu psihologiju. Zahvaljujući njoj, uspešno vodim organizaciju, razumem i prevashodno motivišem svoje saradnike sa kojima je zadovoljstvo raditi. Verujte mi, i ja od njih učim iz njihovih profesija. Fokusiram se na sopstvenu snagu, želeći da opravdam poverenje u poslovnom okruženju. Veoma je važno da prepoznamo uspeh, sreću i ispunjenost kod onih koje predstavljamo, posebno ako govorimo o PR-u. Primeran PR menadžer bi trebalo da bude dobar diplomata, kako bi stvarao i negovao odnose koji će trajati niz godina. Predstavnicima naše javne scene i te kako znači profesionalna i prijateljska podrška. Divan je osećaj kada stvarate za narod, međutim, tada nosite veliku odgovornost i obavezu jer publika prati i ocenjuje rad na javnoj sceni, kako poznatih ličnosti, tako i nas menadžera i novinara.

Nikola Radmanović

Realizovali ste mnoge emisije, a jedna od njih je predstavljena i na kultnoj BK Televiziji. Kako opisujete tu saradnju sa renomiranim starijim kolegama i istaknutim umetnicima Radio Televizije Srbije?

-Emisija „ Riznica najlepših tradicionalnih pesama“ je jedna od retkih na medijskom nebu Balkana koja je promovisala to divno, božansko i raskošno muzičko nasleđe stare Srbije, potom nekadašnje Jugoslavije. Veliku zahvalnost dugujem generalnom direktoru g-đi Ljubici Vukotić koja je idejni projekat uvažila kao raritet, ali njenim kolegama na podršci da se kompletna emisija realizuje i bude u duhu prohujalih vremena. Emisijom sam želeo da povežem sve narode nekadašnje SFRJ u dijaspori jer nas sevdah povezuje kao i emocija kojom su se moji vokalni solisti obraćali. Snimali smo u zimskom periodu, u prekrasnoj vili „Jelena“ braće Karić na Dedinju, sa mnogo ljubavi i elana. Vodeći se onim što je gledaocima nedostajalo, pesme sam potpuno sam selektovao. U svakom segmentu, vokalni solista je izvodio od tri do četiri numere snimljene za trajni arhiv Radio Beograda, uz prethodnu bogatu najavu i veliki intervju kojim sam obuhvatao njihovo detinjstvo, sazrevanje, životno putešestvije… Tako je tu sezonu svojim poslednjim pojavljivanjem obeležila g-đa Snežana Đerdan koja se nakon višegodišnje pauze odazvala mom pozivu u ime našeg prijateljstva, te čak sa hemoterapije stigla na snimanje i čojski interpretirala najlepše pesme. Njene setne suze prilikom interpretacije pesme „Široko je lišće orovo“ dotakle su i naša srca u bek-stejdžu. Tako je njenim gostovanjem i zatvorena kompletna emisija. Zahvalan sam joj do kraja života.

Mnogo puta ste pisali za internet portal Radio Televizije Srbije, donosili zanimljive vesti iz unutrašnjosti Srbije i inostranstva. Kada ste započeli saradnju sa Javnim servisom Srbije ?

-Sasvim spontano. Primećen od strane dugogodišnjih kolega sa radija i televizije, sve više sam negovao odnose sa njihovim redakcijama. Zapravo, prvo sam se honorarno bavio organizovanjem promocija vokalnih solista čija izdanja su bila PGP RTS, potom njihovim solističkim koncertima, drugim događajima. Vesti iz sveta kulture koje sam pripremao u drugim prestonicama, na moje veliko zadovoljstvo naišle su pozitivan prijem kod urednika portala i čitalaca. Pisao sam na primer o književnim nagradama sa Himalaja za humanost i mir u svetu, Srbima u Americi, susretima poezije u Rumuniji ali i predstavljanju Srbije u Japanu od strane proslavljenog sportskog trenera Marka Filipovića sa kojim ću od avgusta zvanično sarađivati. Shodno tome, vaše pravo da znate sve.

Godina 2018. Vam je bila i te kako uspešna, te ste bili jedan od prisutnih menadžera i novinara na Beoviziji u Centru Sava. Utisci iz „Green room-a“  su nesvakidašnji, a bodrili ste Srđana Marjanovića i Emila Fetahovića!

-Ne bih da budem neskroman, ali 2018. godina je zaista bila uspešna i pre svega aktivna u inostranstvu. Sa istaknutim Srđanom Marjanovićem radim punih pet godina i veoma sam ponosan na vreme provedeno sa njim. Održali smo nekoliko solističkih koncerata od kojih je i poslednji „45 sentimentalnih godina u SC ’19 “, promocije knjiga, spotova… a utisci sa festivala Beovizija se pamte za ceo život. Mislim da je to bilo predstavljanje Beovizije nakon devet godina pauze. Svi smo se radovali. Mnogo medija, publike, poštovalaca. Prepuna dvorana Centra Sava, poznati muzički umetnici različite starosne dobi, kompozitori… Srđan i Emil su se predstavili s pesmom „Bar’ da znam“ , dok su u sastavu stručnog žirija bili Vojislav Borisavljević, Ivana Peters, Dušan Alagić, Dejan Petrović i Željko Vasić. Festival je uživo prenosio RTS 1. Prvo mesto je pripalo Sanji Iliću i njegovom sastavu, te samim tim i predstavljanje Srbije na Evroviziji u Lisabonu.

Gde Vas je posao odveo? Koja su to mesta i gradovi u koje se uvek rado vraćate?

–  Budimpešta, Salcburg, Beč, Prag, Karlove Vari, Bratislava, Pariz, San Remo, samo su neki od gradova koje sam poslovno obišao. Međutim, najzapaženije rezultate sam ostvario u srcu prelepe Bavarske, tačnije u Minhenu radeći kulturne festivale u dvorani filharmonije i opere „Gasteig“. Metropola unikatnog duha nikoga ne ostavlja ravnodušnim! Ove godine je trebalo da realizujem još jedan kulturni događaj u Pragu, ali nažalost bio sam prinuđen da otkažem zbog posledica aktuelne pandemije. Prag takođe nosim u srcu od tinejdžerskih dana. Znate, Jan Nepomuki ispunjava želje svima koji prislone levi dlan na njegovu statuu. Verujem da me nije zaboravio, a sledeći put ću mu se  lično. Pogledaću ga uz zahvalnost.

Dali ste i svoj novinarsko-menadžerski doprinos brojnim humanitarnim koncertima za Kosovo i Metohiju, Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, dečjim udruženjima, događajima Srpske pravoslavne crkve… Možete li da nam dočarate i prepričate neko iskustvo?

 –   U lepom sećanju nosim humanitarno veče za Eparhiju valjevsku, odnosno Manastir Grabovac kada smo pokazali ljubav pri obnovi svetinje. Mnogi umetnici, TV lica i ja smo uživali u nezaboravnom kulturno – umetničkom programu, a priznanje za doprinos i pokazanu privrženost mi je u prisustvu predstavnika Srpske Pravoslavne Crkve dodelio Ivan Golušin, kolega i voditelj nacionalnog dnevnika Pink televizije.

Vaš posao podrazumeva prisustvo glamuroznim prijemima i gradskim zabavama, a svaki od njih zahteva i poseban stajling. Koliko pažnje posvećujete modi i oblačenju, ne samo u svečanim, već i u svakodnevnim prilikama?

–  Zahvaljujem na tome. Tačno, trudim se da poštujem bonton oblačenja shodno prilikama i događajima kojima prisustvujem. Tim nekim pravilima učili su me moji roditelji koji su zapravo, sasvim logično, pozitivno uticali svojevremeno na formiranje mog stila dok nisam potpuno pronašao sebe u stilu kojim danas sebe predstavljam. Nikada neću sebi  dozvoliti da se na televiziji, u pozorištu ili restoranu pojavim u neprikladnoj odeći ili čak patikama! Moda je kratkog daha. Važno je biti autentičan. Vrlo dobro slažem boje, a to je takođe važno s obzirom na neka moja pojavljivanja. Potpuno se sam time bavim, podstičući naslednu kreativnost koja vekovima prisutna u genima.

Nikola Radanović

Mnogi ljudi prate Vaš rad i vrednjuju Vaše rezultate. Da li Vam to imponuje?

-Nepunih deset godina se bavim poslom PR menadžera, dok sam poslednjih nekoliko medijski aktivniji. Za sve vreme stvaralaštva, nailazio sam na pozitivne komentare jer je ono što radim dobro i afirmativno za naše društvo. Naravno da mi imponuje, ali isto tako sve to donosi veliku odgovornost. Priđu mi prolaznici, požele uspeh i nastave svojim putem. Mojoj sreći nema kraja, i kada govorim o tome, govorim s emocijom. Na društvenim mrežama nailazim na mnogobrojne pozitivne komentare i poruke prijatelja i saradnika. Za uspeh je neophodna upornost, neumornost, osećanje sreće i slobode. U poslu, ne znam šta znači biti opskuran. Često kažem, držite se onih malih pozitivnih momenata. Jednostavno, pokušajte! Bićete srećni.

Zahvaljujem na prostoru i ukazanom poverenju